„Hoćemo li nestati i nas dvoje?“ upitala se naglas Nevenka.
„To je izvesno“, oglasio se Skakač.
„U čemu je tajna?“ upitao sam.
Sve se zna, ali se ništa ne razume
Sotona u soliteru
Uzbudljivi dani naukovanja
„I… šta sad?“ moje je bilo da, kao početnik, pitam. Eh, drhtavi, uzbudljivi dani naukovanja, koliko je slasti u njima.
„Podižemo se. Pa spuštamo. Lebdimo u mestu, kao okačeni o nebeski svod. Ponovo se podignemo. Odemo levo, skrenemo desno. Vrludamo. Danas smo u jednom, sutra u drugom delu grada.“
Bilo je to posle raskrsnice a pre Ekipe. Imao sam majstora da me, kao šegrta, podučava.
„Razumem“, kazao sam iako mi zapravo ništa nije bilo jasno. Nisam hteo da ispadnem duduk.
Majstor mi je bio nadređen. I u ovom životu sam imao nadređenog, kao i u prethodnom. Može li se uteći podređenosti, izbeći nadređenost? Može li, Agrafena? Ili će uvek jedni biti gore, drugi dole?
Potreba da se dokažem bila je neodoljiva. Da li je bila ostatak prethodnog života? Ili neuklonjivi deo mene samog?
Previše hladnokrvno
„Delujem vam previše hladnokrvno za nekog ko je nedavno počinio zločin? To ništa ne znači. Možda sam po prirodi hladnokrvna osoba. Možda sam se naučila hladnokrvnosti. U mom poslu shvatite da ubistvo nije ništa posebno. U organizmu se svakodnevno, iz sekunda u sekund, događa bezbroj ubistava. Bije se neprekidna borba na život i smrt. Bez toga ne bismo preživeli. Ili ubijete virus ili virus ubije vas. Šta ako je i Spiridon bio virus koji je trebalo ukloniti? Da sam na vašem mestu, ja bih na sebe, u interesu istrage, obratila najozbiljniju pažnju. Ali nisam. Kao što ni vi niste na mom. Ljudi su po pravilu na pogrešnim mestima.“
Iz romana Sotona u soliteru
Nagrade i zagrade
Ta važna vest zahteva da bacimo makar ovlašan pogled na jednu književnu nagradu. Onu Mlinovu.
Mlinova nagrada je nadživela nedeljnik po kome je dobila ime. Mlin se gasio na rate. Najpre se sveo na dvonedeljnik, pa spao na mesečnik. Zatim je ukinuto štampano izdanje, elektronsko je pošteđeno. Proređivali su se i smanjivali honorari, osipali se saradnici, kresano je uredništvo. Kada se stiglo dotle da je glavni urednik, sopstvenim tekstovima, punio više od polovine broja, eutanazija je bila neminovna. Mlin je podelio sudbinu ostalih listova istog vlasnika. Ulagač se izvlačio iz medijskog biznisa. Prodavao ga je parče po parče. Zapravo, prodavao je parče po parče poslovnog prostora, skupa sa upotrebljivom opremom, a očišćenog od nikom potrebnih novinara i spoljnih saradnika, bili su izlišan trošak. U poslovnom žargonu, zvalo se to dezinfekcija.
Traži se soliter: video
O romanu Sotona u soliteru razgovarali: Laura Barna, Danica Vukićević i autor.
Kuća kralja Petra I
Četvrtak, 14. decembar 2023.
Тражи ce солитер
Градска општина Савски венац Кућа краља Петра I
УГ „Организација“
позивају Bac на књижевно вече
Тражи ce солитер
y склопу
Пројекта ИСИДОРА НАС СЛУША
Учествују:
ДЕЈАН СИМОНОВИЋ, писац
ДАНИЦА ВУКИЋЕВИЋ, књижевница и уредница
ЛАУРА БАРНА, ауторка пројекта
четвртак, 14. децембар 2023. године
y 19 часова Кућа краља Петра I, Сењак
Васе Пелагића 40
Slava je smrt
Snežana Čabarkapić me je u deset do deset obavestila da je stigla Magda Šišić. „Uvedite je tačno u deset.“
Ne, neću Magdi dati deset minuta početne prednosti. Znam tu igru – ko određuje vreme, određuje tok. Naučio sam ja mnoge igre, ne bih opstao u ovom poslu da nisam.
„Nisam sigurna da ću moći da je obuzdam. Prilično je nestrpljiva. I nasrtljiva.“
„Uzdam se u vas. Siguran sam da ste obuzdavali i veće zverke.“
Nasmejala se. Pohvala joj je godila. Nije bila prazno laskanje. Ako može da izađe na kraj s Burićem, može i sa članicom žirija.
Stigao je i deseti čas. Našli smo se oči u oči, Magda i ja, u prisustvu dremljivih dobitnika. Zelenokosa Magda je imala vrebajući pogled, trouglasto lice i borbeno držanje.
Velika inspektorska reforma
Kada bi me saslušavali, kazao bih da se zovem Novica Kazimirović, vlasnik istražiteljske agencije Skakač. Pre velike inspektorske reforme godinama zaposlen u policiji. Dodao bih da mi odlazak iz policije nije previše teško pao. Osobenjak sam. Nerado sarađujem, teško podnosim uplitanja, pravila, naloge, ograničenja. Najviše mi odgovara da svoj posao teram na sopstveni način i za vlastiti groš. I dalje radim za policiju iako više nisam u njoj. Šta bih drugo? Nemam drugog zanata kojim bih zarađivao za život.
Istina, mogao sam da se prekvalifikujem. Recimo, u kelnera, ili bankara, ili stolara. Mogao sam da odem i u zubare. Plašili bi me se više nego kada sam bio u policiji. Mogao sam da postanem šta god mi padne na um. Bezbroj je raznoraznih kurseva. Otvaraju velike mogućnosti uz mala ulaganja. Bar tako kažu. Kažu i da su davno prohujala ona učmala vremena kada se jedno zanimanje sticalo za čitav život. I da se tržište rada menja iz časa u čas. Svako je dužan da se prilagođava njegovim zahtevima. Inače mu opstanka nema. Na delu je, od kolevke pa do groba, SOS: Sveobuhvatni Oblikovni Sistem.
Nedeljnik Mlin
Mlinova nagrada je nadživela nedeljnik po kome je dobila ime. Mlin se gasio na rate. Najpre se sveo na dvonedeljnik, pa spao na mesečnik. Zatim je ukinuto štampano izdanje, elektronsko je pošteđeno. Proređivali su se i smanjivali honorari, osipali se saradnici, kresano je uredništvo. Kada se stiglo dotle da je glavni urednik, sopstvenim tekstovima, punio više od polovine broja, eutanazija je bila neminovna. Mlin je podelio sudbinu ostalih listova istog vlasnika. Ulagač se izvlačio iz medijskog biznisa. Prodavao ga je parče po parče. Zapravo, prodavao je parče po parče poslovnog prostora, skupa sa upotrebljivom opremom, a očišćenog od nikom nepotrebnih novinara i spoljnih saradnika, bili su izlišan trošak. U poslovnom žargonu, zvalo se to dezinfekcija.
Nagrada Zlatna ribica
„
Jesam li ti rekla da se prijaviš!“ radovala se Natalija Netrepko. Umela je da se raduje. Ja, međutim…
Nadopunjavala me je. Sa njom sam bio više od sebe. Bez nje manje nego što bih mogao biti.
Obaveštenje o nagradi je pristiglo poštom u metalno sanduče u prizemlju. Bilo je navedeno gde i kada da se javim.
Plaše me obaveštenja. Plaše me pozivi.
„Šta da poželim?“ upitao sam, srećni dobitnik u nagradnoj igri Zlatna ribica.
„Ne mogu ja da želim umesto tebe, to moraš sam“, kazala je Natalija.
Spustio sam se do reke. Prošao sam pored kafića Udica. Nisam svratio.
Šta da poželim, mozgao sam, šta da poželim, hodao sam, mozgao, hodao, mozgao a nikako da iz sebe iscedim makar i najbleđu želju. Na ušću se, nad ostrvom, uzdizala pečurka tržnog centra. Prodaju li tamo i želje? Hoću li, na nekoj polici, naći svoju?
