Snežana Čabarkapić me je u deset do deset obavestila da je stigla Magda Šišić. „Uvedite je tačno u deset.“
Ne, neću Magdi dati deset minuta početne prednosti. Znam tu igru – ko određuje vreme, određuje tok. Naučio sam ja mnoge igre, ne bih opstao u ovom poslu da nisam.
„Nisam sigurna da ću moći da je obuzdam. Prilično je nestrpljiva. I nasrtljiva.“
„Uzdam se u vas. Siguran sam da ste obuzdavali i veće zverke.“
Nasmejala se. Pohvala joj je godila. Nije bila prazno laskanje. Ako može da izađe na kraj s Burićem, može i sa članicom žirija.
Stigao je i deseti čas. Našli smo se oči u oči, Magda i ja, u prisustvu dremljivih dobitnika. Zelenokosa Magda je imala vrebajući pogled, trouglasto lice i borbeno držanje.
Ušla je kočoperno, kao da ulazi u radnju. Nije me udostojila pozdrava. Uputila se ka stolu. Da li je zauzela svoje uobičajeno mesto? Bilo mi je važno da znam ko je gde sedeo na sastancima žirija iako još uvek nisam znao zašto. Razjasniće mi se, ne vredi navaljivati. Puštao sam da me vode mutni nagoveštaji. Obično bi me odveli tamo gde treba.
Možda sto zna istinu. Još uvek ga nisam naveo da progovori. Nisam ga protrljao na pravi način. Ni izgovorio prave reči.
Magda je naslonila bradu na sklopljene šake i odsečno izgovorila:
„Čekam.“
„Koga najviše cenite od dosadašnjnih dobitnika?“ upitao sam.
Neočekivano pitanje ju je pomelo. Nepredvidivost je moje oružje. Ljudi se ponašaju kao automati, funkcionišu bez smetnji samo u okviru uobičajenog i predvidivog.
„Ne razumem kakve to veze ima.“
„Sve sa svime može da ima neke veze. Koga je od njih najviše cenio Spiridon Antić?“
„Slušajte istražitelju…“
„Kazimirović. Novica Kazimirović.“
Nije se potrudila da mi zapamti ime. Nije mi bilo važno. Ime kao ime. Moje je a nije moje. Pripadam ja njemu, ne ono meni.
„Slušajte Kazimiroviću…“
„Možete me slobodno zvati Novica.“
„Zvaću vas kako ja hoću. Nisam se odazvala pozivu da bih sa vama raspredala o mojim i Spiridonovim književnim ukusima.“
„Odazvali ste se zato što vas zakon obavezuje.“
„A šta bi bilo da nisam? Priveli biste me?“
„Možda i bih. Da ste probali, znali biste. Ovako…“
„Nemate ovlašćenja da bilo koga privodite.“
Bila je potkovana po pitanju svojih prava.
„Ali bih zato mogao da pozovem nekoga ko je ovlašten da to učini.“
Prezrivo je zategla usne.
„Da čujem?“
„Šta?“
„Pitanja.“
„Biće i pitanja. Nema razloga za žurbu.“
„Vi možda imate vremena na pretek, ja ga nemam.“
„Šta se, po vašem mišljenju, dogodilo Spiridonu Antiću, gospođo Šišić?“
„Zatukli su ga, šta drugo.“
„Ko?“
„Znate vi veoma dobro ko. Samo se pravite da ne znate. Upozoravam vas da to neće proći tek tako. Nije Spiridon nekakva tamo piljarica. I uticajni krugovi van ove propale zemlje su se zainteresovali za njegov nestanak. I potrudiće se da pritisnu da se to istera na čistac. Vama je, svakako, jasno da imaju načina i sredstava da to učine.“
Imamo i mi svojih načina. Imamo i mi svojih sredstava. Umemo i mi da pritisnemo. Da li bi to kod Šišićke pomoglo? Imala je zaleđinu i bila ubeđena da je ta zaleđina štiti. Nije došlo vreme da oprobam snagu ove zaštite. Možda nikada i neću. Postajao sam sopstveni Radivoje. Samom sebi sam postavljao granice. I zaustavljao se na njima.
„Zašto imate tako rđavo mišljenje o meni? Kad ste ga pre stekli? Na osnovu čega?“
„Ako ne preduzmete neophodne korake, posledice bi mogle biti veoma ozbiljne.“
„Pokušavate da me zastrašite pritiscima? Znate li da je to nedopustivo?“
„Nikog ja ne pokušavam da zastrašim. Ako se istražitelj da zastrašiti, izabrao je pogrešno zanimanje. Ili možda pravo? Možda su upravo kukavice na tom mestu najpoželjnije“, dodala je podrugljivo.
Nisam naseo na izazov. Možda je bila u pravu. Možda su kukavice zaista najpoželjnije. U svakom poslu, ne samo mom. Sebe, naravno, nisam smatrao kukavicom. Nisam bio ni heroj, ali sam imao odvažnosti da idem dalje od mnogih.
„Mislite da bi se Spiridon Antić opredelio za roman Melanije Preradović?“
„Ne mislim, znam! Kazao mi je Spiridon lično.“
Napravila je pauzu, da naglasi značaj svog otkrića i podstakne pitanja. Pitanja su izostala. Neka je, neka me prividno vodi, da otkrijem kuda bi da me odvede.
„Neću vam reći kada, neću vam reći gde.“
Nova pauza. I ovog puta bezuspešna, i suzdržanost je bila deo moje taktike. Pitanja bi me lako odvukla na stranputicu. Možda bi je upozorila. Ili podstakla na otpor. S pitanjima je valjalo postupati oprezno. Mogla su da budu udar, skretnica, sredstvo zbunjivanja i spoplitanja, način zastrašivanja. Ali i potpuni promašaj. Nekima ih pritisneš, nekima im otvoriš prolaz. Pitanjima možeš i da se odaš onako kao što se oni odaju odgovorima.
„Rekao je – glasaću za Melaniju – i naglasio – želim da to znaš. A šta to znači? To znači da je slutio da će mu se nešto dogoditi. Zašto bi mi, inače, to saopštavao? I naglašavao?“
„Sigurni ste da je Spiridon Antić ubijen a ne, recimo, otet?“
Odsečno je zavrtela glavom.
„Ne bave se oni otmicama. Otetog morate i da pustite. A kada ga pustite, mogao bi da uradi upravo ono zbog čega ste ga oteli. A mogao bi da kaže i ponešto što bi vas odalo.“
„Pretpostavljate ili znate iz ličnog iskustva?“ pitao sam naizgled nemarno.
„Šta time hoćete da kažete?!“
„Ako niste nikada nikoga oteli, možete samo da pretpostavite logiku otmice. Jeste li?“
„Šta?!“
„Ikada ikoga oteli.“
Sevnulo je sečivo pogleda.
„Ne bih vam preporučila da se šegačite sa mnom.“
„Ja još uvek ne znam šta se desilo sa Spiridonom Antićem. Izgleda da ste upućeniji od mene. Po kom osnovu, moram da se zapitam. Kao učesnik ili kao svedok?“
„Nisam ni učesnik, ni svedok“, ustuknula je. Samo za trenutak. Nije bila od onih koji napuštaju položaj.
„Dakle, pretpostavljate.“
„Tvrdim da je Spiridon Antić ubijen“, Magda je ponovo navalila. Udri ga, udri, bodrili su je razbuđeni dobitnici. Isteraj uljeza, obesvetio je naše svetilište.
„Ovako – niste svedok, niste učesnik, nemate dokaza. Vaša tvrdnja je, dakle, proizvoljna.“
„Hoćete reći da lupetam? Nisam primorana da trpim vaš bezobrazluk“, sunula je. Ustala je od stola sa crnom staklenom pločom. Taj sto, taj sto…
Krenula je prema vratima, zastala, vratila se.
„Predomislili ste se?“
Nije me udostojila odgovora.
„Možete li da kakvim dokazom potkrepite svoje sumnje?“
„Nije na meni da dokazujem. Na vama je da pronađete dokaze. Jeste li ispitali bandu pravovernih?“
„Ne znam ni za kakvu bandu pravovernih.“
Nije bilo nužno da zna šta znam.
„Potrudite se da saznate. Ta banda gura onog diletanta Strahinju. Krenite od Luke Torkića i Pelikana Purivatrića. Ni Strahinju nemojte da preskočite.“
„Ispitaću svakog koga treba ispitati.“
„I zaobići svakog koga treba zaobići. Znam ja kako to ide. Pravovernima niko ne sme da se zameri. Samo, ovog puta se ne nadajte da bi zataškavanje moglo da prođe. Ni vi, ni onaj ko vam je, ne znam na osnovu čega, poverio istragu. Mogao bi da se izrodi popriličan skandal koji bi naneo mnogo štete vašoj reputaciji.“
Prešao sam i preko ove pretnje. Kada pređeš preko pretnji, izbijaš oružje iz ruku onih koji prete.
„Da li je odluka žirija mogla da se donese bez Spiridona Antića?“
„Kako bi to, po vama, moglo da se dogodi?“
„Recimo, da se postigne nekakva nagodba.“
„Nagodba?! Kakva crna nagodba?! Da išta znate o književnim prilikama, bilo bi vam jasno da je to nemoguće. Dali su vam ovaj slučaj baš zato što se u te prilike ne razumete. Znalac bi možda nešto i otkrio. Neznalica, međutim…“
„Da li bi mogle da se dodele dve ravnopravne nagrade?“
„Dve ravnopravne nagrade?!“ frknula je. „Bolje da se ne dodeli nijedna.“
„Ili da se pobednik odluči žrebom?“
„Žrebom?!“ poskočila je.
„Ako ne može drugačije.“
„Nije to lutrija, inspektore.“
„Kada ste poslednji put videli Spiridona Antića?“
„Zašto je to bitno? Da nisam i ja predmet istrage? Da nisam osumnjičena?“
„Još uvek niko nije osumnjičen. Još uvek ne znamo da li imamo zločin. A dok nemamo zločin, ne možemo imati ni osumnjičene.“
„Nemate zločin?! Šta imate ako nemate zločin?“
„Nagoveštaje, u najboljem slučaju. Tek stičem uvid. Pokušavam da ustanovim šta se, kada, kako i zašto dogodilo.“
„A šta će biti kada steknete uvid?“
„Zavisi od uvida.“
„Znam ja te vaše uvide. Zataškaćete.“
Zataškati? Ja sigurno neću. Neko možda hoće. Ne bi bilo prvi put.
„Pokušavate da me okrivite?“
„Imam li razloga?“
„Zar je razlog potreban? Dovoljan je nalog.“
„Čiji?“
„Zna se čiji. Rekli su vam – Magda Šišić je deo zavereničke grupe koja je uklonila sirotog Spiridona da ne bi glasao za Strahinju i njegovog vaskrslog Lazara. I poslali su vas da to dokažete. Ili, tačnije, da to napakujete, pošto nema šta da se dokaže. Te laži neće proći.“
„U ovom poslu se naviknete i na laži, i na istine. I na prećutkivanja. I na podmetanja. Svega ima.“
„Upozoravam vas da ne pokušavate sa nameštaljkama. Opominjem vas da imam najboljeg advokata u gradu tako da nikakvi prljavi trikovi ne mogu da prođu. Ako zatreba, moj advokat može da mi se pridruži svakog trenutka. Dovoljno je da…“
Pokazala je mobilni. Moj advokat je izgovorila tonom kojim bi izgovorila moja bluza, moj auto, moje kuče.
Da mi je da pritisnem tog advokata. Svako ima neku neispunjenu želju. Moja je da dobro prikleštim nekog iz advokatske sorte. Nije mi se dalo. Radivoje bi se nakostrešio i na samu pomisao. Slušaj da ti kažem, slušaj da ja tebi kažem, uneo bi mi se u lice, neću neprilike. Odmakao bi se, pa ponovio – neću neprilike, jesmo li se razumeli.
„U vašem je i Antićevom interesu da nas uputite u sve što znate. Sve može biti koristan trag.“
„Pokojnici više nemaju nikakvih interesa, a ja o sopstvenim umem da se sama staram. Da se ne zamlaćujemo, neće ovde biti nikakve istrage. Vas su uposlili da bi izgledalo kao da se nešto radi. Država niti može, niti hoće na pravoverne ali se ja neću predati. Borim se do kraja. I obično pobeđujem. Bolje je za vas da povedete računa o tome. Mogla bi da vam bude oduzeta ova istraga ako je ne budete vodili kako dolikuje.“
I to je moglo da se dogodi, naravno. Dešavalo se dok sam radio u policiji da neke nepoznate sile oduzmu slučaj jednom inspektoru i dodele ga drugom. Dešavalo se to i agencijama. Radivoje bi samo nemoćno raširio ruke, pravdajući se: ti znaš da ja… Mogao je da dodeli slučajeve, ali su oni odozgo mogli da preinače njegovu odluku.
Magda Šišić je skinula s police redakcijski primerak Melanijine knjige.
„Pročitajte, koristiće vam.“
Prevrnuo sam nekoliko stranica, da pokažem dobru volju.
„Ne bojte se, neće vas ujesti“, nasmejala se. „Pazite samo da vas pravoverni ne vide sa tim romanom u rukama, mogao bi i vas da pojede mrak.“
Kao dete, plašio sam se neprozirne tame. Stideo sam se svog straha. Strahova se još uvek stidim. Nisam uspeo da ih iščupam iz sebe, ali sam naučio da ih obuzdavam. I prikrivam kao slabost koja se može upotrebiti protiv mene.
Više nije bilo one nekadašnje tmine, guste kao testo. Svuda je nešto svetlelo ili svetlucalo. I zaslepljivalo. Što više svetli, to se manje vidi.
Još jednom sam se obazreo po prostoriji kao da tražim nekakav nagoveštaj. Lice dobitnika s kačketom je ovog puta bilo nepomično kao posmrtna maska. Sada su mi sve te fotografije ličile na posmrtne maske. Naježio sam se.
Slava je smrt, došapnuo mi je neko. Ne, to nije bio moj unutrašnji glas. Bio je to glas ovog mesta. Progovorilo je, sopstvenim, ne glasom dobitnika.
Iz romana Sotona u soliteru
