Svaki put, kada zastanem ispred velikih dvokrilnih vrata na kojima se nalazi poveća zlatna ploča na kojoj piše „Nadzorno veće“, srce mi zaigra. Nekakav osećaj moći i kontrole prostruji kroz mene i, kada uđem i smestim se, osećam se, slobodno to mogu reći, nekako bogovski!
Što se tiče samog prostora, kancelarija, svojom veličinom, ispunjava očekivanja koja su, prethodno, pojačana izgledom vrata. Ipak, sama unutrašnjost jeste skromna. Sasvim svedena: starinski drveni pisaći sto, koji bi u nekoj manjoj prostoriji delovao zastrašujuće, ovde se gubi među udaljenim zidovima i ispod previsokog plafona. Tu je par fotelja, nikada uznemiravana biblioteka i jedna sofa, vešto sakrivena u najdaljem ćošku. Svetlost tamo nikada ne zalazi i manje pažljiv posmatrač je ili ne bi primetio ili bi pomislio da se senke poigravaju sa njegovim vidom, izvodeći neke svoje nedokučive rituale.
Krista Volf (1929–2011)
