Kada bi me saslušavali, kazao bih da se zovem Novica Kazimirović, vlasnik istražiteljske agencije Skakač. Pre velike inspektorske reforme godinama zaposlen u policiji. Dodao bih da mi odlazak iz policije nije previše teško pao. Osobenjak sam. Nerado sarađujem, teško podnosim uplitanja, pravila, naloge, ograničenja. Najviše mi odgovara da svoj posao teram na sopstveni način i za vlastiti groš. I dalje radim za policiju iako više nisam u njoj. Šta bih drugo? Nemam drugog zanata kojim bih zarađivao za život.
Istina, mogao sam da se prekvalifikujem. Recimo, u kelnera, ili bankara, ili stolara. Mogao sam da odem i u zubare. Plašili bi me se više nego kada sam bio u policiji. Mogao sam da postanem šta god mi padne na um. Bezbroj je raznoraznih kurseva. Otvaraju velike mogućnosti uz mala ulaganja. Bar tako kažu. Kažu i da su davno prohujala ona učmala vremena kada se jedno zanimanje sticalo za čitav život. I da se tržište rada menja iz časa u čas. Svako je dužan da se prilagođava njegovim zahtevima. Inače mu opstanka nema. Na delu je, od kolevke pa do groba, SOS: Sveobuhvatni Oblikovni Sistem.
Mnogo toga kažu a ja im ništa ne verujem. Ili gotovo ništa. Što se više trude da me ubede, to su mi sumnjiviji. Ophođenje s krimosima me je naučilo oprezu. Pitam se, sve češće, ima li razlike između krimosa i onih koji to nisu.
U načelu, SOS je stvar ličnog izbora – možeš, a ne moraš. U praksi, ne možeš ni da makneš bez silnih diploma, potvrda, sertifikata kojima te SOS snabdeva.
Osim osnovnog, svako obrazovanje ide na teret porodice i pojedinaca, tako da diplome, potvrde, sertifikati moraju i doslovno da se zarade. Smatra se to zdravim i korisnim. Kada ti država plaća, sklon si da zabušavaš. Kada sam plaćaš, potrudićeš se da vratiš uloženo. Što te više diploma košta, više ćeš je uvažavati. Banke priskaču u pomoć oblikovnim kreditima.
Ako je za utehu, oblikovanje odavno više nije dosadno bubanje, spaja obrazovanje, zabavu i sport.
Istražiteljski zanat mi je više od posla. To je strast. Vuče me da raspetljavam čvorove i odgonetam zagonetke. Volim zamršene slučajeve. Što su zamršeniji, to su mi miliji. U istragama se ne uzdam u metode. Puštam da me osećaj vodi. Držim se načela: čeprkaj, čeprkaj, nešto ćeš iščeprkati. Sve ostalo je luk i voda. Pouzdano koliko i gledanje u šolju ili bacanje karata.
Imam dobar njuh. Zvali su me i lovački ker, u vreme dok je policija još bila policija, a ja policijski inspektor. Iza leđa, naravno, sve su radili iza leđa. Nije mi smetalo. Neka me zovu kako hoće. Šta fali lovačkom keru?
To bih kazao kada bi me uzeli na saslušanje. Kazao bih i još štošta drugo, o tome kasnije, ne treba zbrzavati niti se može sve odjednom reći.
Zašto bi me saslušavali? Zašto ne bi? Uvek se nađe neki razlog, svi smo mi krvavi ispod kože.
Ne bih bio protivan da me podvrgnu temeljnom ispitivanju, može i višednevnom. Pa i istrazi. Valja istražiti i istražitelje, zašto da ne.
Dobio bih priliku da ispričam svoju priču. Svako želi da ispriča svoju priču. Ili možda ne želi? Ne zaleći se, Novice. Otkud ti znaš šta svako želi? Postoji li taj svako ili je on tvoja izmišljotina?
Zašto bi vas zanimala moja priča, pitate se? Čega posebnog ima u njoj? Možda ničega. Možda svačega. Možda je sasvim nevažna. Možda je veoma značajna. Možda vas se ne tiče. Možda ne biste smeli da je propustite.
Kako da to saznate ako sa mnom ne prođete kroz nju?
Gde ćemo stići? Kada bismo to znali, ne bi vredelo ni polaziti.
Ni ja ne znam kuda će me odvesti neki trag. Možda do otkrića? Možda do sledećeg traga, koji će me uputiti na sledeći, koji će?… Možda zabasam u slepu ulicu. Možda se survam u provaliju. Možda ne stignem nigde. A opet pratim trag, nemam pravo da ga zanemarim.
Nisam znao ko je Spiridon Antić pre nego što me je pozvao Radivoje Mračkić, šef gradske policije. Nisu mi bili mrski Mračkićevi pozivi. Donosili su poslove a poslovi su donosili pare. Para je svako potrebit. Izuzev Agrafene Filipovne. Ali Agrafena Filipovna…
U policijskoj stanici dočekali su me zadah memle, oljušteni zidovi, kisela lica, teskoba oskudice. Dobro sam poznavao tu zgradu, toliko sam puta prošpartao njenim hodnicima, ušao u svaku od njenih odaja. Počev od onih bezazlenih, gde su se izdavala lična dokumenta, do onih gde se pribegavalo grubljim vaspitnim merama, u ona vremena kada je policija vaspitavala nevaspitani narod.
U beloj neonskoj svetlosti, šef gradske policije je delovao starije i pogurenije nego kada sam ga poslednji put video. Pri svakom susretu je bivao sve stariji i pogureniji.
„Nema čoveka, a nema ni leša“, tim rečima me je dočekao Radivoje Mračkić. „Da ima leša, bilo bi lakše.“
Godinama smo službovali zajedno. Radio sam na ovom spratu, poslednja vrata u dnu hodnika, levo. Ima li sada ikog tamo?
Mračkić me je smatrao svojom uzdanicom. S pravom, moram da kažem. Nije bilo boljeg od mene. Nisam hvatao krivine, niti bežao od najtežeg. Nisam smandrljavao, niti žurio da što pre zatvorim slučaj. Nisam ni farbao, ni mazao.
Ipak, bilo je trvenja. Umeo je Radivoje da svoju glavnu uzdanicu makne u stranu. Bio sam sklon da odem predaleko a to je moglo dovesti do nepredvidivih posledica. Bilo je skidanja sa osetljivih slučajeva koje bih, u ona davna vremena, zapeo da teram do kraja iako to nije bilo pametno.
Više mu zbog toga nisam zamerao. Tada jesam, dok je sve bilo vruće. Iako sam znao da se tu ni Radivoje ne pita već da neko odozgo određuje dokle se i šta sme. Radivoje stražari na granicama, koje su drugi postavili, i vraća one koji bi da ih prekorače.
Stvari su se otad promenile. Niti je policija bila ona negdašnja, niti je država bila ono što je bila.
Sada su se širom zemlje šepurili bilbordi, sa zgodnom, vitkom, preplanulom devojkom, u minijaturnoj suknjici, moćnog poprsja, lepo izvajanih nogu. Devojka je, uz zavodljiv osmeh, poručivala: Mini država, maksi zadovoljstvo.
U toj mini državi, policija je osakaćena.
Izdavanje ličnih dokumenata je u potpunosti povereno beležnicima, umreženim u jedinstvenu bazu podataka. To je obrazloženo neophodnošću da se policija oslobodi suvišnih poslova kako bi se, što efikasnije, posvetila svom osnovnom zadatku – održavanju javnog reda i mira, borbi protiv zločina i zločinaca.
Zatim su, u velikoj inspektorskoj reformi, ukinuti inspektori. Da bi se uštedelo. I podigao učinak. Istrage su poverene privatnim agencijama. Angažuješ ih i plaćaš kada ti zatrebaju. Nastojaće, razlagalo se, da najbolje i najbrže završe poverene poslove jer im samo uspeh donosi nove. Stalno zaposleni inspektor nije naročito prilježan. Može da se razvlači, plata mu ide pa ide. Da je samo plata, nego mu opremaš i radno mesto, nabavljaš kompjutersku opremu, uplaćuješ penziono i zdravstveno osiguranje. A gde su struja, voda, telefon, grejanje? Gde oružje i ostala skalamerija? Preskupo te taj inspektor dođe a premalo daje.
Policiji je, bar zasad, ostala pozornička služba i nešto uniformisanih jedinica za potere i privođenja. Ostala je i šaka ljudi da agencijama pripremaju dokumentaciju. Ostali su i oni koji održavaju umrežene baze podataka.
Bilo je predloga da se javna bezbednost u potpunosti ukine. Ne i državna. Država mora da štiti sebe, to se podrazumeva, ali nije obavezna da brine o svakom pojedincu. Kome je nužno, neka uzme privatno obezbeđenje. Ko ne može da plati, neka nauči da se sam brani. Ili da živi u miru sa svima. Može i da se udruži radi zajedničke odbrane. Ko nije sposoban da se zaštiti, sam je sebi kriv. Šta država ima s tim?
To se još nije desilo ali hoće. Tako to ide, najpre se pusti priča, da pripremi, a onda usledi ono što se nagoveštavalo. Prvo puste laprdala da laprdaju a onda dolaze majstori da izmajstorišu. Laprdala mi liče na one zečeve po atletskim takmičenjima čiji je zadatak da povuku i nametnu tempo, ne i da trku istrče do kraja.
Ne bojim se budućnosti. Za mene će uvek biti posla, stekao sam zavidan glas. A zločina nikada neće uzmanjkati. Čak mi ni zločini nisu neophodni da bih preživeo. Uvek će biti ljubomornih i sumnjičavih muževa i žena, ljubavnika i ljubavnica, ili znatiželjnog i nepoverljivog poslovnog sveta, ali sam prilično siguran da neću spasti na njuškalo te vrste.
„Nema čoveka, a nema ni leša, tako stoje stvari. Da ima leša, bilo bi jednostavnije. Da ima čoveka, bilo bi još jednostavnije. Ovako…“
Iz romana Sotona u soliteru
