У Београду је постојао један дописник, извесни Петков, који би, сваки пут када би га изнервирао неки од педесет службеника у секретаријату за спољне послове, запретио свима следећом изјавом: „Пазите се, кад-тад ћу једног дана својим новинама телефонирати објективне вести“.
Петков ми једног дана рече: „Овде у Београду немогуће је пронаћи некога ко би умео да поправи гуму на бициклу, али оно што је, пак, извесно јесте да су Југословени ненадмашни у умећу пропаганде: чак су и на крај Малезије разаслали књиге и брошуре о њиховим ревандикацијама, њиховој борби против фашизма, Коминформу, слободама које уживају њихове мањине“.
Оваква пропагандна вештина, заједнички дар свих Словена, сједињена с Титовим личним успехом код посетилаца и једним делом западних проматрача, на крају би прошла у виду добрих и чврстих фраза попут: „Титов прекид с Коминформом“ или „Титов отпор Стаљиновим наредбама“.
ROMAN IDEJA – Roman u kojem su -> karakteri zamišljeni prevashodno kao nosioci određenih pogleda na svet, a -> kompozicija kao kontrastiranje njihovih intelektualnih stavova. U širem smislu osobenosti r. i. pokazuju i romani u kojima dominira esejistički pristup — stvaralaštvo T. L. Pikoka i H. Dž. Velsa, a naročito Manov Čarobni breg; u užem smislu r. i. je povezan sa Židovim Kovačima lažnog novca (1925) i Hakslijevim Kontrapunktom života (1928). Žid polazi od uverenja da pojam »istine« treba zameniti prosvećenijim pojmom »ideje«: »Odbacimo reč Istina koja bi nas mogla navesti da suviše olako poverujemo da je despotizam izvesnih ideja legitiman. Umesto Istine, kažimo Ideje. I nazovimo Idejom svaki odnos koji opažamo; ako hoćete, metaforički, prelamanje nekog stvarnog odnosa u čovekovoj svesti. Broj Ideja je beskonačan, kao i broj takvih odnosa, ili bezmalo toliki« (Journal 1889-1939, 1948, str. 91). Ovakva zamisao je u stvari izraz piščevog osećanja vlastite unutrašnje intelektualne polarizacije: »Uvek vidim«, kaže Žid, »gotovo istovremeno dve strane svake ideje, i emocija se uvek polarizuje u meni« (isto, str. 20 — 21), a u sličnom smislu govori i Haksli opisujući autobiografski lik F. Kvorlza kao »amebu«, kao »neko more duhovne protoplazme koja se može razlivati u svim pravcima« (Kontrapunkt života, 1940, str. 261) i naglašavajući sposobnost Kvorlzove ličnosti »da se prilagodi svim oblicima — a da ipak ne primi nijedan stalan oblik« (isto, str. 262). 
Voflgang Hilbig
Bela Tar (Béla Tarr)
Bela Tar (Béla Tarr)
Kristof Hajn
