Дакле, свака се трговачка трансакција у земљи или с иностранством дешава искључиво кроз сложени систем напојница који бисмо могли тачније описивати старим али корисним изразом, то јест „подмићивањем“. У суштини, за пословног човека који долази данас у Београд или Загреб, проблем није доказати да је властита роба боља од других, или да сопствена фирма дозвољава кредите на шест месеца дуже од других, него сазнати коме је потребно платити и колико јер је потребно истовремено ућуткати одговорне државне чиновнике као и „посматраче“ УДБЕ.
„Ово је тајна“ тако сам објаснио пријатељу и колеги Италу Пјетри, дописнику италијанских новина Коријере дела сера, који није разумевао како је могуће да су београдски скупоцени ноћни локали стално препуни чиновника који би могли, са својом платом од 10.000 динара, да себи дозволе само пар шољица кафе сваког месеца, заједно с дневним оброком. Али ради се заправо о јавној тајни, јер корупција је стигла до највиших нивоа; на пример, управо захваљујући корупцији неки су министри чак дозволили увоз неколицине енглеских трактора, који су заправо били камиони старог модела. Другачије речено, подмићивање се већ попело на брод власти јер је уплетена и сама политичка полиција (УДБА).
ROMAN IDEJA – Roman u kojem su -> karakteri zamišljeni prevashodno kao nosioci određenih pogleda na svet, a -> kompozicija kao kontrastiranje njihovih intelektualnih stavova. U širem smislu osobenosti r. i. pokazuju i romani u kojima dominira esejistički pristup — stvaralaštvo T. L. Pikoka i H. Dž. Velsa, a naročito Manov Čarobni breg; u užem smislu r. i. je povezan sa Židovim Kovačima lažnog novca (1925) i Hakslijevim Kontrapunktom života (1928). Žid polazi od uverenja da pojam »istine« treba zameniti prosvećenijim pojmom »ideje«: »Odbacimo reč Istina koja bi nas mogla navesti da suviše olako poverujemo da je despotizam izvesnih ideja legitiman. Umesto Istine, kažimo Ideje. I nazovimo Idejom svaki odnos koji opažamo; ako hoćete, metaforički, prelamanje nekog stvarnog odnosa u čovekovoj svesti. Broj Ideja je beskonačan, kao i broj takvih odnosa, ili bezmalo toliki« (Journal 1889-1939, 1948, str. 91). Ovakva zamisao je u stvari izraz piščevog osećanja vlastite unutrašnje intelektualne polarizacije: »Uvek vidim«, kaže Žid, »gotovo istovremeno dve strane svake ideje, i emocija se uvek polarizuje u meni« (isto, str. 20 — 21), a u sličnom smislu govori i Haksli opisujući autobiografski lik F. Kvorlza kao »amebu«, kao »neko more duhovne protoplazme koja se može razlivati u svim pravcima« (Kontrapunkt života, 1940, str. 261) i naglašavajući sposobnost Kvorlzove ličnosti »da se prilagodi svim oblicima — a da ipak ne primi nijedan stalan oblik« (isto, str. 262). 
