Očev pogled je bio zažagren. Goreo je od nestrpljenja. Volim kada je takav.
„Dakle, tako? Dakle, tako? To je to?“
Privukao je Melanijin roman. Zatim Strahinjin. Stavio ih je jedan preko drugog. Pa prekrio šakom kao da bi da ih sačuva od nekog ko bi pokušao da mu ih oduzme. Pa ponovo razdvojio.
Zagledao se u naslovne strane. Na naslovnoj strani Melanijog romana bio je sveštenik bez lica, u mantiji, sa bičem u ruci. Na naslovnoj strani Vaskrsenja Lazarevog bile su muške šake, sklopljene u molitvi.
Otvorio je, na preskok, nekoliko strana i jedne i druge knjige. Pokreti su mu još uvek bili sigurni.
„Ti si ovo čitala?“
Klimnula sam.
„I, šta kažeš, ima li tu nekakvog traga?“
Traga? Možda i ima. Za sobom ostavljaš tragove, to je neizbežno. Kuda vode? Šta otkrivaju? I ja sam ostavljala tragove iako mi to nije bilo drago. Na sreću, nisu nikog zanimali.
„Prošnjuraću. Mora da je tu negde razlog ovog nestanka.“
Ako razloga ima. I ako je to onaj koji se sam nameće. U tom slučaju bi pitanje bilo ko a ne i zašto. Zašto bi se podrazumevalo. Ne podnosim podrazumevanja. Izazivaju me da im se oduprem kao i svakom drugom nasilju.
Razlozi, bar ja znam kako stoji s razlozima. Pridodaješ ih da pokriješ ono mutno, zastrašujuće bezimeno što se zbiva u tebi.
Sedeli smo u kafani Trapez. Četvrtasti kafanski stolovi sa kockastim kafanskim stolnjacima. Po zidovima su bile okačene zastakljene fotografije mišićavih akrobata i akrobatkinja, klovnova, gutača vatre, jahačica, krotitelja, bacača noževa, cirkuskih konja, pasa, slonova, medveda, lavova, tigrova.
Bilo je to naše mesto. Važno je imati svoje mesto.
Iskopao ga je otac na jednom od svojih lutanja. I veoma se ponosio tim otkrićem. Voleo je da bude u pokretu, da pretura, kopa, zagleda, obrće, pronalazi, povezuje. Otkad je otišao u penziju, imao je dovoljno vremena da krstari gradom. Preduzimao je prave pohode. Razbuktala se istraživačka strast.
„Tek sada otkrivam gde živim. Ono pre sam se vrteo ukrug, kao kakav tramvaj. Kuća–posao–kuća–posao. I tako svaki bogovetni dan. Pohaba ti to mozak. Čudo da mi je išta ostalo u glavi“, govorio je.
Očeva interesovanja su se širila. Majčina su se, naprotiv, sužavala. Kretali su se u suprotnim smerovima, sve udaljeniji. Majka je u skučenosti tražila sigurnost. Oca je gonio nemir, kakav sam i u sebi nalazila. Bio je to razlog stalnih porodičnih trvenja.
Majka se ljutila, skrasi se već jednom, srušićeš se jednog dana nasred ulice, zanovetala je, ali ništa nije vredelo, nije mogla da ga zaustavi. Prečuo bi njene reči, razvio je sposobnost da prečuje ono što mu nije po volji. Zavidim mu na tome.
Imali smo svoj obred. Važno je imati svoj obred, kao što je važno imati svoje mesto. Najpre duga šetnja. Zatim kafana. Od detinjstva sam volela izlaske i šetnje s ocem. Ne i sa majkom. Sa majkom je to bila dosadna obaveza, upražnjavana zbog zdravlja. Nešto što je moralo da se odradi. Sa majkom je sve bilo dužnost, sve se činilo zbog nečeg. Imala je podugačak spisak obaveza i pridržavala ih se sa grčevitom doslednošću. Kao da je te obaveze drže na okupu. Kao da drže na okupu i svet oko nje.
Majka je svuda videla opasnosti, sa svih strana su vrebale pretnje od kojih je bilo moguće odbraniti se samo rutinom. Kroz svaku pukotinu u dnevnom rasporedu bi mogla da prodre kakva pogibelj.
Okivala nas je sopstvenom teskobom. Bilo je te teskobe i u Makazama, vladala je i Gordanom.
S ocem je bilo drugačije. Šetnje su imale sopstvenu svrhu.
Bio mi je bliži od majke. Sa majkom nikada nisam uspostavila pravu prisnost. Trudila sam se, ali tu trud ne pomaže. Zbog toga sam se osećala krivom i ta krivica nas je još više udaljavala.
Izobičajili su se zajednički izlasci dece i roditelja. O deci se starao SOS – Sveobuhvatni Oblikovni Sistem. Smatralo se da roditelji nisu dorasli tako odgovornom zadatku kao što je odgajanje dece. To je posao za stručno osoblje sa odgovarajućom obukom. Roditelji bi decu ujutru isporučili Sistemu i uveče ih vraćali kući. Ponekad ih je Sistem uzimao na čitave dane pa i nedelje.
Nisam se s tim mirila. Otimali su mi moju devojčicu i mog dečaka. Pokušavala sam da zadržim bar nekakav uticaj, iako sam ih viđala sve ređe, SOS ih je gutao i podvrgavao sopstvenoj obradi.
Od svakog se, ne samo u detinjstvu, zahtevalo podvrgavanje Svobuhvatnom Oblikovnom Sistemu. Zahtevalo se celoživotno oblikovanje.
Bili su prokaženi i ismevani roditelji koji bi, uprkos svemu, nastojali da se i dalje, na starinski način, staraju o deci i njihovom vaspitavanju. To nije bilo zabranjeno ali je bilo nepoželjno, skoro ništa nije bilo izričito zabranjeno, ali je mnogo toga bilo nepoželjno.
Moj pokušaj da se oduprem SOS-u bio je stalni uzrok trvenja između mene i Gordana. Uzrujavala su ga moja iskakanja. Nastojao je da se što potpunije uklopi. I uklapao se.
Odbijala sam da se predam iako me je iscrpljivala ta stalna, mukla borba. Tištalo me je osećanje da gubim. Svakog dana sam bila na ispitu. I na njemu padala. Ili se provlačila s jedva dovoljnom ocenom.
„Šta misliš, ima li gazda ovog Trapeza neke veze sa cirkusom?“
Na to pitanje smo se više puta vraćali a nikako da ga razrešimo. Osoblje nije bilo upućeno a gazdu nikako da zateknemo u lokalu.
Pobegao sa cirkusom, prošla mi je glavom rečenica iz nekog davno pročitanog romana, nisam mogla da se setim ko je i zašto pobegao. Zbog zova slobode? Strasti? Želje za uzbuđenjima? Potrebe za tumaranjima?
Da nije i Spiridon Antić zdimio s nekakvim cirkusom? Zapalio s nekom akrobatkinjom?
„Ljudi nestaju. To se događa“, kazao je otac.
Da, događalo se. Tražili su ih plakatima izlepljenim po javnim mestima, oglasima na Mreži i po novinama. Da li su ikada ikog našli?
„Izađu i više se nikada ne vrate. Kao da ih je nešto pojelo. Pokupilo sa ulice i pojelo.“
Otac je prineo ruku ustima, kao da prinosi zalogaj.
Stresla sam se. Da li su ti ljudi ikome zaista nedostajali? Ili su ih tražili tek reda radi?
„A možda su samo odlutali. Dosadilo im jedno te isto pa odlutali.“
Pustili prečku trapeza? Vinuli se kroz vazduh? Ne, to u ovom slučaju nije bilo moguće. Spiridonu nikada ne bi dosadilo da spiridoniše. Niti bi bio u iskušenju da poleti u prazno.
Kada se sa trapeza vineš kroz vazduh, uzdaš se da će te dočekati nečije ruke. Ne očekuješ da ćeš tresnuti o tlo. I razbiti se.
Razbiti se, ima nečeg u tome. Ako se razbiješ, ne mogu da te rasklope i ponovo sklope po svom nahođenju. Ko da me rasklopi? Ko da me sklopi?
„Možda to uopšte nije bilo zbog ovog“, otac je otvorio Melanijinu knjigu i obrnuo nekoliko listova. „Ili zbog ovog“, došao je na red i Strahinja. „Već zbog nečeg sasvim desetog. Biće mi jasnije kada pročitam.“
Otac se, nakratko, zamislio.
„Da nije nekom nešto dugovao, taj Spiridon?“
Spiridon i dugovi? Teško zamislivo. Bio je previše oprezan. Već bi se pročulo da je u takvoj nevolji. Sve se pročuje. Nevolje pogotovo. Mada, Spiridon je bio vešt u prikrivanju.
„Zar je moguće da je zbog ovoga nadrljao, ako je nadrljao? Ipak su to samo knjige.“
Da, bile su to samo knjige. A zbog knjiga se odavno niko nije uzbuđivao. Izuzev onih koji ih pišu.
„Ima tu još nečeg. Inače se ne bi digla tolika buka.“
Nisam verovala događajima. Bili su pripremljeni, kao koncerti ili pozorišne predstave, prikazivalo se samo ono što su hteli da vidiš, ono bitno se dešavalo pre i iza. Događajima su upravljali nevidljivi ljudi. Na sceni su se pojavljivali samo izvođači.
„Da li je taj Spiridon Antić bio sklon nekim nepromišljenim postupcima?“
Spiridon Antić i nepromišljenost, nasmejala sam se. Nisam srela promišljenijeg čoveka.
„Misliš da nije…?“
Nasrnuo na svoj život, napisao bi Strahinja Milidragović. Ili tako nekako.
„Ne, taj se sigurno nije ubio. Zašto bi? Sve mu je bilo potaman. Ako mene pitaš, sklonio se negde dok se ovo s nagradom ne razreši bez njega. Da ne bi morao da se izjasni. Kome god da se prikloni, nekome bi se zamerio.“
„Sigurna si da je tako?“
„Kako bih mogla biti sigurna? Nisam inspektor.“
„U neku ruku i jesi. Sećaš li se da sam te zvao moja detektivka? Bila si još devojčica. Uvek si htela da zaviriš iza.“
Jeste, vuklo me je to iza, privlačilo nedostupno. I ljutilo. S kakvim pravom mi uskraćuju pristup? Morala sam da doprem do onog što mi izmiče. Bilo je to snažnije od namere, jače od volje. Teralo me je da prenebregnem oprez, zaobilazim i preskačem prepreke, kršim zabrane. Od malena sam bila svojeglava. Moja svojeglavica, bockao me je otac, blagonaklono.
Ponosna sam na tu svojeglavost. Ne bih mogla bez nje iako me je uvaljivala u neprilike. Čak sam i u Makazama pokušavala da kako-tako, koliko-toliko teram svoje.
„Čuj, Enka, šik je to što bi ti htela, ali naša publika ipak traži opušteniji pristup. Olabavi malo“, upozoravala bi me Euzebija kada bih se zanela. Zapravo, nije upozoravala, nije to imalo taj ton, više me je savetovala s nadmoćnom opuštenošću koja mi je išla na živce.
Bilo mi je drago što otac napreže mozak, umesto da se davi u televizijskim programima, kao što je majka činila. Prebacivala sam sebi što stalno poredim oca i majku, i to na njenu štetu. Nepravedna sam prema njoj. Ima li u tome i mog neprijateljstva? Osvete? Zbog prekomerne, sputavajuće brižnosti, možda.
„Da platimo“, pozvao je otac i izvadio novčanik. Zagledao se u novčanicu.
„Običan papir a otvara ti sva vrata.“
Odlomak iz romana rapsodije
Sotona u soliteru
autor Dejan Simonović
Strana: 267
Oksimoron 2022.
Roman možete kupiti ovde:
– Knjižara akademija, Kneza Mihailova 35, Beograd;
– Knjižare Vulkan, Sremska 2, Beograd i onlajn;
– Knjižara Aleksandar Belić (Kolarčeva zadužbina, Studentski trg 5, Beograd);
– Knjižare Delfi i onlajn;
– Knjižara Zlatno runo, Svetogorska 3, Beograd;
– Knjižara Plavi krug, Majke Jevrosime 2, Beograd.
