„A niko ne voli da gubi. Svaki gubitak teško pada. Pa i gubitak parking mesta. Naročito gubitak parking mesta. Zar ne, gospodine?“
Aćim je poskočio. Bocnuo ga je tamo gde treba.
Sada je urednik mogao malo da se pravi važan. To je mnogo voleo. Zapravo, voleo je da se pravi mnogo važan. Veoma je važan i bio, po svom najprisnijem uverenju, iako su zavidljivci odbijali da to priznaju. Videće se još ko ima u glavi, a ko samo na glavi. A ko ni jedno ni drugo.
„Pitate se otkud znam za nemili incident? Mi iz medija sve znamo. Takav nam je posao. Ništa nam ne promiče. Obavešteniji smo od policije.“
Žena se ponovo štrecnula.
„Bar najbolji od nas. Među koje, bez lažne skromnosti, i sam spadam. Tako da sam detaljno upućen u ono što se dogodilo. Znam kakvom ste razbojništvu bili izloženi.“
„Tako je! Razbojnik! Razbojništvo!“, Aćim je oberučke zgrabio dragocenu reč. Privio ju je na grudi.
„Lepo je to što ja znam, ali nije dovoljno. I čitava javnost bi trebalo da sazna.“
Aćimu su zasvetlele okice.
„Jeste, javnost!“
„Milioni gledalaca. Milioni očiju da vide, milioni ušiju da čuju vašu priču, da upoznaju vaše razloge. Milioni duša koje treba pridobiti. Milioni glava koje treba ubediti u ispravnost vašeg stava.“
„Milioni“, dahnuo je Aćim.
„Vi ste u pravu!“
„Jeste, ja sam u pravu.“
„Pokažite to svima!“
„Pokazaću!“
Aćim se uspravio, ukočio, skoro u stav mirno.
„Pristajete li da učestvujete u našoj novoj emisiji Neighbourhood quarrels?“
Na engleskom je definitivno zvučalo bolje. I značajnije.
Žena je trepnula, Aćim se cimnuo, još uspravniji.
„Nego šta nego da pristajem.“
„Prvo ćemo rekonstruisati događaj. Da javnost vidi šta se zbilo. Zatim ćemo dati reč učesnicima, da obrazlože zašto su u pravu. To vam je prilika da smrvite svog protivnika.“
„Samleću skota. Pljeskavice će od njega moći da prave.“
Iz zbirke priča Dejana Simonovića Rastrojstva, Književna radionica Rašić, 2016.
