„A niko ne voli da gubi. Svaki gubitak teško pada. Pa i gubitak parking mesta. Naročito gubitak parking mesta. Zar ne, gospodine?“
Aćim je poskočio. Bocnuo ga je tamo gde treba.
Sada je urednik mogao malo da se pravi važan. To je mnogo voleo. Zapravo, voleo je da se pravi mnogo važan. Veoma je važan i bio, po svom najprisnijem uverenju, iako su zavidljivci odbijali da to priznaju. Videće se još ko ima u glavi, a ko samo na glavi. A ko ni jedno ni drugo.
„Pitate se otkud znam za nemili incident? Mi iz medija sve znamo. Takav nam je posao. Ništa nam ne promiče. Obavešteniji smo od policije.“
Žena se ponovo štrecnula.
„Bar najbolji od nas. Među koje, bez lažne skromnosti, i sam spadam. Tako da sam detaljno upućen u ono što se dogodilo. Znam kakvom ste razbojništvu bili izloženi.“
„Tako je! Razbojnik! Razbojništvo!“, Aćim je oberučke zgrabio dragocenu reč. Privio ju je na grudi.
