Vetropir

Пишем „Моћ“ са великим М – што Маурицио Ферара, у новинама „Унита“ (12. јун 1974) оцењује као ирационално – пишем тако зато што искрено не знам у чему се састоји ова нова Моћ и ко је представља. Знам само да постоји. Не препознајем је више ни у Ватикану, ни међу демохришћанским Моћницима, ни у Оружаним снагама. Не препознајем је више ни у крупној индустрији зато што је више не представља одређен ограничени број великих индустријалаца: она мени изгледа као једна целина (потпуна индустријализација) и уз то као неиталијанска целина (транснационална).

Препознајем, исто тако, мада не са намером – зато што их видим и у њима живим – неке од одлика ове нове Моћи: Моћ, на пример, одбацује некадашње реакционарство и стари клерикализам, одлучује да се напусти Црква, одлучно (крунисано је успехом) трансформише сељаке и пролетаријат у малограђане и, пре свега, обузета је помамом, рекло би се космичком, да се до краја оствари „Развој“: производити и трошити.

Из књиге Пјер Паоло Пазолини Фашизам антифашиста

Купите овде…

1) „Srednji slojevi“ su se radikalno – rekao bih antropološki – promenili: njihove pozitivne vrednosti nisu više reakcionarne i klerikalne vrednosti već su to vrednosti (koje se i dalјe doživlјavaju kao egzistencijalne, a ne „usvojene“) hedonističke ideologije potrošnje i odgovarajuće modernističke relativizacije američkog tipa. Bila je to sama Moć koja je – kroz „razvoj“ proizvodnje suvišnih dobara, nametanje potrošačke pomame, kroz modu, obaveštenost (pre svega na impresivan način, pomoću televizije) – stvorila takve vrednosti, cinično odbacivši tradicionalne, samim tim i Crkvu kao njihov simbol;

2) Selјačka i predindustrijska Italija se urušila, razgradila i više je nema, a na njenom mestu ostaje praznina koja verovatno čeka da se popuni potpunim građanizovanjem onog prethodno opisanog tipa (modernizujuće, lažno tolerantno, amerikanizovano itd).

Iz knjige Pjer Paolo Pazolini Fašizam antifašista

1) „Средњи слојеви“ су се радикално – рекао бих антрополошки – променили: њихове позитивне вредности нису више реакционарне и клерикалне вредности већ су то вредности (које се и даље доживљавају као егзистенцијалне, а не „усвојене“) хедонистичке идеологије потрошње и одговарајуће модернистичке релативизације америчког типа. Била је то сама Моћ која је – кроз „развој“ производње сувишних добара, наметање потрошачке помаме, кроз моду, обавештеност (пре свега на импресиван начин, помоћу телевизије) – створила такве вредности, цинично одбацивши традиционалне, самим тим и Цркву као њихов симбол;

2) Сељачка и прединдустријска Италија се урушила, разградила и више је нема, а на њеном месту остаје празнина која вероватно чека да се попуни потпуним грађанизовањем оног претходно описаног типа (модернизујуће, лажно толерантно, американизовано итд).

Из књиге Пјер Паоло Пазолини: Фашизам антифашиста