Internet glasilo za umetnost, kulturu i društvena pitanja
U neverici je u tom vazduhu, nalik onom na Floridi ili u Ukrajini, slušao kako govore furlanski; furlanski koji je zujao brzo i pravo, čak i u cirkumfleksima, zapovednički i jasno. Činilo mu se da u čestim muklim šuštavim suglasnicima čuje pljuskanje brodica koje će, nedugo posle toga, saobraćati sve do San Đorđa, duž kanala koji su već prokopavali: brodice od dve-tri tone, u nizu ugneždene u svetlucavoj crnoj vodi, između nepreglednih drvoreda topola i beskrajnih polja trske.
Верујем, дубоко у то верујем, да је прави фашизам онај који су социолози сасвим доброћудно назвали „потрошачко друштво“. Дефиниција која делује безазлено, која само именује шта нешто значи. Међутим није тако. Ако неко јасно види реалност и, пре свега, зна да ишчитава оно што га окружује, у пределима, градовима, а најпре у људима, види да су резултати тог безбрижног потрошачког друштва резултати једне диктатуре, једног правог и потпуног фашизма. У Налдинијевом филму нисмо видели младе у кадру, младе у униформама… Са једном разликом, међутим. У оно време, у тренутку када би млади скинули униформе и кренули ка својим селима и пољима, враћали би се као исти они Италијани који су се враћали сто година, педесет година раније, као пре фашизма.
Ја жалим за тим широким сељачким светом, преднационалним и прединдустријским, који је успевао да преживи до пре само неколико година (и не без разлога остајем, што је дуже могуће, у земљама Трећег света где он још преживљaва, мада Трећи свет управо, и сам, улази у орбиту такозваног Развоја).
Људи овог универзума нису живели у златном добу, као што нису имали стварне везе, осим формалних, са Италијетом. Они су живели у добу које је Киланти назвао доба хлеба. Тачније, били су потрошачи крајње неопходних добара. И то је, можда, чинило изузетно важним њихов јадни и сувишни живот. Док је јасно да сувишна добра чине живот сувишним (тек толико да говоримо о основним стварима и завршимо са овим аргументом).
Да ли ја жалим или не жалим за овим сељачким универзумом, то је, после свега, моја ствар. То ме ни најмање не спречава да садашњи свет посматрам критички таквог, какав јесте, штавише, утолико јасније га видим што сам од њега одвојенији и уколико више само стоички прихватам да у њему живим.
Из књиге Пјер Паоло Пазолини Фашизам антифашиста
Купите овде…
Пишем „Моћ“ са великим М – што Маурицио Ферара, у новинама „Унита“ (12. јун 1974) оцењује као ирационално – пишем тако зато што искрено не знам у чему се састоји ова нова Моћ и ко је представља. Знам само да постоји. Не препознајем је више ни у Ватикану, ни међу демохришћанским Моћницима, ни у Оружаним снагама. Не препознајем је више ни у крупној индустрији зато што је више не представља одређен ограничени број великих индустријалаца: она мени изгледа као једна целина (потпуна индустријализација) и уз то као неиталијанска целина (транснационална).
Препознајем, исто тако, мада не са намером – зато што их видим и у њима живим – неке од одлика ове нове Моћи: Моћ, на пример, одбацује некадашње реакционарство и стари клерикализам, одлучује да се напусти Црква, одлучно (крунисано је успехом) трансформише сељаке и пролетаријат у малограђане и, пре свега, обузета је помамом, рекло би се космичком, да се до краја оствари „Развој“: производити и трошити.
Из књиге Пјер Паоло Пазолини Фашизам антифашиста
Купите овде…
1) „Srednji slojevi“ su se radikalno – rekao bih antropološki – promenili: njihove pozitivne vrednosti nisu više reakcionarne i klerikalne vrednosti već su to vrednosti (koje se i dalјe doživlјavaju kao egzistencijalne, a ne „usvojene“) hedonističke ideologije potrošnje i odgovarajuće modernističke relativizacije američkog tipa. Bila je to sama Moć koja je – kroz „razvoj“ proizvodnje suvišnih dobara, nametanje potrošačke pomame, kroz modu, obaveštenost (pre svega na impresivan način, pomoću televizije) – stvorila takve vrednosti, cinično odbacivši tradicionalne, samim tim i Crkvu kao njihov simbol;
2) Selјačka i predindustrijska Italija se urušila, razgradila i više je nema, a na njenom mestu ostaje praznina koja verovatno čeka da se popuni potpunim građanizovanjem onog prethodno opisanog tipa (modernizujuće, lažno tolerantno, amerikanizovano itd).
Iz knjige Pjer Paolo Pazolini Fašizam antifašista
1) „Средњи слојеви“ су се радикално – рекао бих антрополошки – променили: њихове позитивне вредности нису више реакционарне и клерикалне вредности већ су то вредности (које се и даље доживљавају као егзистенцијалне, а не „усвојене“) хедонистичке идеологије потрошње и одговарајуће модернистичке релативизације америчког типа. Била је то сама Моћ која је – кроз „развој“ производње сувишних добара, наметање потрошачке помаме, кроз моду, обавештеност (пре свега на импресиван начин, помоћу телевизије) – створила такве вредности, цинично одбацивши традиционалне, самим тим и Цркву као њихов симбол;
2) Сељачка и прединдустријска Италија се урушила, разградила и више је нема, а на њеном месту остаје празнина која вероватно чека да се попуни потпуним грађанизовањем оног претходно описаног типа (модернизујуће, лажно толерантно, американизовано итд).
Из књиге Пјер Паоло Пазолини: Фашизам антифашиста
Pjer Paolo Pazolini
Fašizam antifašista
Oksimoron 2023.
Obim: 95 strana
Prava knjiga za prave čitaoce
Kupite ovde…
U ovoj knjizi su sakuplјeni neki od najznačajnijih tekstova Pjer Paola Pazolinija koji se odnose na fašizam i postepene preobražaje fašizma u politici, kulturi i lingvistici. Napisani su u periodu od septembra 1962. do februara 1975. Pojmom „fašizam“ Pazolini imenuje kako tradicionalni i „arheološki“ fašizam iz dvadesetih godina dvadesetog veka tako i „navodni i artificijelni“, koji se javlјa u određenim krugovima mladih sedamdesetih godina, sve do toga da prepoznaje novi fašizam, vezuje ga za „prevlast moći“ i smatra tipičnim za potrošačko društvo, smatrajući da taj fašizam može mnogo dublјe da izmeni zemlјu nego što je to uspelo Musolinijevom režimu. Ovaj fašizam u stopu prati fašizam „kao normalnost, kao kodifikaciju (…) brutalno egoističkog temelјa jednog društva“ koje se smatra antifašističkim dok je u suštini samo saučesnik „artificijelnoj manipulaciji ideje pomoću koje neokapitalizam u tom trenutku uspostavlјa novu vlast“. Četrdeset godina kasnije, ova razmišlјanja zadržavaju netaknutu svu svoju kritičku snagu i opisnu moć, pružajući mogućnost da se posmatraju, iako sažeto, mnoga od najdublјih obeležja današnje Italije.
(Iz predgovora)
Pjer Paolo Pazolini
Fašizam antifašista
Oksimoron, 2023.
Foto-robot ovom još praznom licu nove Moći pridaje neodređene „moderne crte“, koje duguje tolerantnosti i jednoj savršeno samodovolјnoj hedonističkoj ideologiji, ali isto tako i okrutne i suštinski represivne crte. Tolerantnost je, naime, lažna, zato što, u realnosti, nikada ranije nijedan čovek nije trebalo da bude toliko normalan i toliki konformista kao što je potrošač. Kada je reč o hedonizmu, tu se očigledno krije odluka da se sve preuredi s nemilosrdnošću koju istorija nije poznavala nikada ranije. Dakle, ova nova Moć, koju još niko nije predstavio i koju dugujemo „mutaciji“ u dominantnoj klasi, u stvarnosti je – ako baš želimo da sačuvamo staru terminologiju – jedan „totalni“ oblik fašizma. Ali ova Moć je, takođe, sprovela kulturno „ujednačavanje“ Italije: reč je dakle o jednom represivnom ujednačavanju, iako se ono postiglo nametanjem hedonizma i životne radosti (joie de vivre). Strategija napetosti je pokazatelј svega ovoga, iako je suštinski anahrona.
Kupite ovde…
Ето, то је фашистичка операција, фашистичка по самој својој суштини, јер се одвија у најскровитијим деловима душе. Италија управо хита ка благостању које није ништо друго до егоизам, глупост, некултура, оговарање, лажни морализам, силеџијство, конформизам: понудити се, на неки начин, да се допринесе таквом обезвређивању, то је сада фашизам. Бити лаик, либерал, не значи ништа ако недостаје морална снага која надвладава искушење да се учествује у свету који привидно функционише са својим заводљивим и окрутним законима. Нема потребе да будемо јаки да бисмо се супротставили фашизму у његовим смешним или безумним формама, треба да се најснажније могуће супротставимо фашизму као нормалности, као веселој, монденској и друштвено пожељној кодификацији једног друштва које је брутално и егоистично у својој суштини.
Пјер Паоло Пазолини
Фашизам антифашиста
Оксиморон 2023.
Обим: 95 страна
Права књига за праве читаоце
