Ја жалим за тим широким сељачким светом, преднационалним и прединдустријским, који је успевао да преживи до пре само неколико година (и не без разлога остајем, што је дуже могуће, у земљама Трећег света где он још преживљaва, мада Трећи свет управо, и сам, улази у орбиту такозваног Развоја).
Људи овог универзума нису живели у златном добу, као што нису имали стварне везе, осим формалних, са Италијетом. Они су живели у добу које је Киланти назвао доба хлеба. Тачније, били су потрошачи крајње неопходних добара. И то је, можда, чинило изузетно важним њихов јадни и сувишни живот. Док је јасно да сувишна добра чине живот сувишним (тек толико да говоримо о основним стварима и завршимо са овим аргументом).
Да ли ја жалим или не жалим за овим сељачким универзумом, то је, после свега, моја ствар. То ме ни најмање не спречава да садашњи свет посматрам критички таквог, какав јесте, штавише, утолико јасније га видим што сам од њега одвојенији и уколико више само стоички прихватам да у њему живим.
Из књиге Пјер Паоло Пазолини Фашизам антифашиста
Купите овде…
