Пишем „Моћ“ са великим М – што Маурицио Ферара, у новинама „Унита“ (12. јун 1974) оцењује као ирационално – пишем тако зато што искрено не знам у чему се састоји ова нова Моћ и ко је представља. Знам само да постоји. Не препознајем је више ни у Ватикану, ни међу демохришћанским Моћницима, ни у Оружаним снагама. Не препознајем је више ни у крупној индустрији зато што је више не представља одређен ограничени број великих индустријалаца: она мени изгледа као једна целина (потпуна индустријализација) и уз то као неиталијанска целина (транснационална).
Препознајем, исто тако, мада не са намером – зато што их видим и у њима живим – неке од одлика ове нове Моћи: Моћ, на пример, одбацује некадашње реакционарство и стари клерикализам, одлучује да се напусти Црква, одлучно (крунисано је успехом) трансформише сељаке и пролетаријат у малограђане и, пре свега, обузета је помамом, рекло би се космичком, да се до краја оствари „Развој“: производити и трошити.
Из књиге Пјер Паоло Пазолини Фашизам антифашиста
Купите овде…
