Верујем, дубоко у то верујем, да је прави фашизам онај који су социолози сасвим доброћудно назвали „потрошачко друштво“. Дефиниција која делује безазлено, која само именује шта нешто значи. Међутим није тако. Ако неко јасно види реалност и, пре свега, зна да ишчитава оно што га окружује, у пределима, градовима, а најпре у људима, види да су резултати тог безбрижног потрошачког друштва резултати једне диктатуре, једног правог и потпуног фашизма. У Налдинијевом филму нисмо видели младе у кадру, младе у униформама… Са једном разликом, међутим. У оно време, у тренутку када би млади скинули униформе и кренули ка својим селима и пољима, враћали би се као исти они Италијани који су се враћали сто година, педесет година раније, као пре фашизма.
Фашизам је њих, у ствари, претварао у пајаце, слуге, можда је део њих и уверио, али их није озбиљно обележио, у дубини душе, у начину бивствовања. Овај нови фашизам, овакво потрошачко друштво, напротив, дубоко је трансформисало младе, погодило их унутар њиховог бића, подстакло им другачија осећања, другачија размишљања, начин живота, уградило им друге културне моделе. Није више реч, као у време Мусолинија, о увођењу у површно, сценографско дисциплиновање, већ је реч о реалном дисциплиновању које је им је украло и изменило душу. То, коначно, значи да је „потрошачка цивилизација“ једна диктаторска цивилизација. Укратко, ако реч фашизам означава самовољу моћи, „потрошачко друштво“ је онда остварило фашизам.
Из књиге Пјер Паоло Пазолини Фашизам антифашиста
Купите овде…
