U neverici je u tom vazduhu, nalik onom na Floridi ili u Ukrajini, slušao kako govore furlanski; furlanski koji je zujao brzo i pravo, čak i u cirkumfleksima, zapovednički i jasno. Činilo mu se da u čestim muklim šuštavim suglasnicima čuje pljuskanje brodica koje će, nedugo posle toga, saobraćati sve do San Đorđa, duž kanala koji su već prokopavali: brodice od dve-tri tone, u nizu ugneždene u svetlucavoj crnoj vodi, između nepreglednih drvoreda topola i beskrajnih polja trske.
Pisak njihovih sirena, dobro poznat, do srži će protresti jadranski vazduh mladalačkog San Đorđa, potpuno okrenutog ka budućnosti. Upravo je ta budućnost previrala u njegovom jeziku; pošto je vekovima čamio u tom zapećku Donje Furlanije, jedva okrznut slanom burom što duva od Trsta, sad je promenio kurs, zauzeo onaj maštovitiji i ličniji, i to iz nužde, nezavisno od samog jezika, po želji meštana svesnih da ulaze u novo doba. Kao lagani oblačak u svitanje, kao dašak pare koji odražava svetlost i pre sunca obasjava polja i nebo, tako je taj jezik u previranju, prerano razvijen, obasjavao svoju varoš svetlošću iz budućnosti.
Iz romana Iskusni momci
S italijanskog prevela Gordana Subotić
Dereta 2015.
