Mišel Onfre
Ateološka rasprava
Tanesi 2012.
Prevod: Dana Milošević
Kako zapravo stoji stvar sa tom osnovom? Niz mržnji nasilno nametanih kroz istoriju od strane ljudi koji polažu pravo na to da su čuvari i tumači božje reči – od sveštenstva: mržnja prema inteligenciji nad kojom monoteisti radije daju prednost poslušnosti i pokornosti; mržnja prema životu, praćena neprolaznim tanatofilskim žarom; mržnja prema ovom svetu, neprestano omalovažavanom u poređenju sa onim drugim svetom, jedinim sabiralištem smisla, istine, sigurnosti, blaženstva koji su mogući; mržnja prema telu koje se može pokvariti i koje se omalovažava do najsitnijih pojedinosti dok se večna, besmrtna i božanska duša ukrašava svim pozitivnim osobinama i svim vrlinama; najzad, mržnja prema ženama, prema slobodnoj i oslobođenoj polnosti u ime Anđela, tog arhetipskog antitela koje je zajedničko trima religijama.
Dok god ljudi budu morali da umiru, jedan deo među njima neće moći da podnese tu misao i smišljaće izgovore. Izgovor se ne može pogubiti, on se ne ubija. Čak će pre biti da on ubija nas: jer Bog usmrćuje sve što mu se opire. Na prvom mestu Razum, Intelekt, Kritički duh. Ostalo sledi lančanom reakcijom. (str. 37)
Spektografija nihilizma. Epoha izgleda ateistička, ali samo u očima hrišćana ili vernika. U stvari, ona je nihilistička. Jučerašnji i prekjučerašnji bogomoljci imaju itekako interesa da ono što je najgore i savremenu negativnost prikažu kao proizvod ateizma. Održava se stara predstava o nemoralnom, amoralnom ateisti, koji nema ni vere ni morala. Ono opšte mesto u završnim razredima na osnovu koga „ako Boga nema, sve je dopušteno“ – ponavljana priča preuzeta iz Braće Karamazovih Dostojevskog – i dalje ostavlja posledice i stvarno se vezuju smrt, mržnja i beda za one ličnosti koje su se pozivale na nepostojanje Boga da bi počinile svoja zlodela. Ova pogrešna teza zaslužuje propisno demontiranje: Jer, meni se, obrnuto, čini mnogo tačnije: „Zato što Bog postoji, sve je dopušteno…“ Da se izjasnim: tri milenijuma svedoče od prvih tekstova Starog zaveta do danas: tvrdnja o jedinom Bogu, nasilnom, zavidnom, kavgadžiji, netolerantnom, ratobornom, rodila je više mržnje, krvi, mrtvih, svireposti nego mira… Jevrejski fanatizam o izabranom narodu koji opravdava kolonijalizam, eksproprijaciju, mržnju, omrazu među narodima, zatim autoritarnu i naoružanu teokratiju; hrišćansko pozivanje na trgovce iz Hrama ili na Pavlovog Isusa koji polaže pravo da dođe donoseći mač koji pravda krstaške ratove, Inkviziciju, verske ratove, Vartolomejsku noć, lomače, Indeks, ali i planetarni kolonijalizam, severno-američke etnocide, podršku fašizmima XX veka i vekovnu svetovnu svemoć Vatikana u najsitnijim pojedinostima svakodnevnog života; jasan zahtev na gotovo svim stranicama Korana sa pozivanjem da se unište nevernici, njihova religija, njihova kultura, njihova civilizacija, ali i Jevreji i Hrišćani – u ime jednog milostivog Boga! Eto, sve su to staze da se temeljno ispita ta ideja da je upravo usled postojanja Boga sve dopušteno – u njemu, preko njega, u njegovo ime, a da ni vernici, ni sveštenstvo, ni običan narod, ni visoki krugovi tu ne nađu ništa da zamere… (str. 67-68)
Smejemo se papinim rečima koje osuđuju upotrebu prezervativa? Ali mnogi se još venčavaju u crkvi – da bi zadovoljili porodicu i tazbinu, tvrde hipokriti. Smejemo se čitajući Katehizis – bar ukoliko ste radoznali da ga pregledate…? Ali se beleži sasvim mali broj civilnih sahrana… Podsmeva se sveštenicima i njihovim verovanjima. Ali traže ih radi blagosiljanja, tih savremenih indulgencija koje mire licemere sa obeju obala: molitelji se nagode sa svojom okolinom, a tom istom prilikom sveštenici povrate nekoliko mušterija… (str. 73)
Ono drevno vešto poturanje Postanja da ne treba želeti znati, da se treba zadovoljavati verovanjem i poslušnošću, da treba davati prednost Veri nad Saznanjem, odbacivati sklonost ka nauci a slaviti žar za potčinjavanje i poslušnost, ne doprinose podizanju nivoa rasprave; etimologija reči musliman koja znači – dixit Litre – pokoran Bogu i Muhamedu; nemogućnost da se u svakodnevici do u najsitnije pojedinosti misli i postupa izvan milimetarskih propisa Tore; sve to odvraća od davanja prednosti Razumu nad pokoronšću… Kao da je religiji bila potrebna bezazlenost, nekultura i neznanje da bi se širila i sigurnije postojala! (str. 80-81)
Kako zapravo stoji stvar sa tom osnovom? Niz mržnji nasilno nametanih kroz istoriju od strane ljudi koji polažu pravo na to da su čuvari i tumači božje reči – od sveštenstva: mržnja prema inteligenciji nad kojom monoteisti radije daju prednost poslušnosti i pokornosti; mržnja prema životu, praćena neprolaznim tanatofilskim žarom; mržnja prema ovom svetu, neprestano omalovažavanom u poređenju sa onim drugim svetom, jedinim sabiralištem smisla, istine, sigurnosti, blaženstva koji su mogući; mržnja prema telu koje se može pokvariti i koje se omalovažava do najsitnijih pojedinosti dok se večna, besmrtna i božanska duša ukrašava svim pozitivnim osobinama i svim vrlinama; najzad, mržnja prema ženama, prema slobodnoj i oslobođenoj polnosti u ime Anđela, tog arhetipskog antitela koje je zajedničko trima religijama.
Posle demontiranja neprijateljstva monoteizama u odnosu na imanentni i mogući radosni život, ateologija se može posebno pozabaviti jednom od triju religija, da bi razmatrala kako se ona gradi, uspostavlja i ukorenjuje na načelima koji redovno podrazumevaju falsifikovanje, kolektivnu histeriju, laž, fikciju i mitove kojima se daju sva ovlašćenja. Mnoštvo obmana koje ponavlja mnogo ljudi na kraju postane korpus istina u koje je zabranjeno dirnuti pod pretnjom najvećih opasnosti za slobodoumne ljude – od prekjučerašnjih hrišćanskih lomača do današnjih muslimanskih fatvi. (str. 87-88)
Te tri monoteističke religije pozivaju na odricanje od života ovde i sada pod izgovorom da jednog dana treba na nju pristati: one hvale onaj drugi život (fiktivni) da bi sprečile da se u punoj meri uživa ovde dole za zemlji (realno). Njihov pokretač? Nagon smrti i neprestane varijacije na tu temu.
Čudan paradoks! Religija odgovara na ontološku prazninu koju otkriva svako ko shvati da će jednog dana umreti, da mu je boravak na zemlji vremenski ograničen, da se svaki život nakratko upisuje između dva ništavila. Izmišljene priče ubrzavaju taj proces. One smeštaju smrt na zemlju u ime večnosti na nebu. Tako upropašćuju jedino dobro kojim raspolažemo: živi sadržaj života ubijen u zametku pod izgovorom da je konačan. Međutim, ne živeti da se ne bi moralo umreti, to je loša računica. Jer se dva puta plaća danak smrti, a dovoljno ga je dati jednom.
Religija potiče iz nagona smrti. Ta čudan crna sila u dubini bića radi na razaranju onog što živi. Tamo gde nešto živi, širi se, treperi – pokreće se protivsila potrebna za ravnotežu, ona bi da zadrži kretanje, da zaustavi bujicu. Kad životna sila krči prolaze, dubi hodnike – smrt se pokreće, to je njen način života, njen način postojanja. Ona kvari projekte postojanja da bi se srušila celina. Roditi se znači otkriti biće za smrt; biti za smrt, znači živeti iz dana u dan ostatak života. Jedina religija ostavlja utisak da zaustavlja to kretanje. U stvari, ona ga ubrzava. (str. 94-95)
Ova tri monoteizma, koje podstiče isti genealoški nagon smrti, dele niz istih mržnji: mržnju prema razumu i inteligenciji; mržnju prema slobodi; mržnju prema svim knjigama u ime one jedine; mržnju prema životu; mržnju prema seksualnosti, ženama i uživanju; mržnju prema ženskom principu; mržnju prema telu, željama, nagonima. (str. 95)
Monoteizam se gnuša inteligencije, te plemenite vrline koju određuje veština povezivanja onog što, u principu, većinom važi kao nespojivo. Ona čini mogućim neočekivane ali istinite kauzalnosti: ona izvodi racionalna objašnjenja, ubedljiva, oslonjena na rasuđivanje; ona odbacuje svaku isfabrikovanu fikciju. Sa njom se klonimo mitova i priča za decu. Nema raja posle smrti, ni spasene ni proklete duše, nema Boga koji zna sve i vidi sve: dobro vođena, i rukovođena razlozima, inteligencija, u principu ateistička, sprečava svako magijsko mišljenje. (str. 96)
Šta se nalazi u dosjeu ove priče? Jedan Bog koji zabranjuje prvom paru da okusi plod sa drveta saznanja. Očigledno smo u metafori. Potrebni su Crkveni oci da seksualizuju ovu priču, jer tekst je jasan: jesti ovo voće otvara oči i omogućuje da se razlikuje dobro od zla, znači da se bude nalik Bogu. Jedan stav govori o drvetu poželjnom da se stekne pamet (III, 6). Oglušiti se o božju zapovest, to znači dati prednost znanju nad poslušnošću, hteti znati radije nego pokoriti se. Recimo to drukčije: opredeliti se za filozofiju protiv religije.
Šta znači ova zabrana inteligencije? U tom predivnom Vrtu, sve se može ali ne i postati pametan – drvo saznanja – niti besmrtan – drvo života? Koju sudbinu onda Bog namenjuje ljudima: glupost i smrtnost? Treba zamisliti jednog pokvarenog Boga da ovako daruje one koje je stvorio… Veličajmo onda Evu koja se opredeljuje za inteligenciju po cenu smrti dok Adam ne shvata odmah kakve su zaloge rajskog trenutka: večno blaženstvo srećnog glupana! (str. 97)
Lekcija broj jedan: ako se odbije iluzija vere, božje utehe i neverovatno izmišljene verske priče, ako se radije hoće da zna i ako se čovek opredeli za saznanje i inteligenciju, onda nam se stvarnost pokazuje takva kakva je, tragična. Ali vrednija je istina koja odmah gura u očajanje i omogućuje da se ne izgubi potpuno sopstveni život time što će se živetu u znaku živog mrtvaca, nego neka priča koja teši odmah, svakako, ali nas navodi da prođemo pored našeg jedinog pravog dobra: života ovde i sada. (str. 98)
Mnoštvo zabrana. Bog se nije zadovoljio time što je jedanput zabranio da se jede zabranjena voćka jer, od tog dana, on se pokazuje samo zabranama. Monoteističke religije žive isključivo od propisa i opomena: činiti i ne činiti, reći i ne reći, misliti i ne misliti, raditi i ne raditi. Zabranjeno i dopušteno, dozvoljeno i nedozvoljeno, saglasno i nesaglasno, verski tekstovi obiluju sastavljanjem propisa za življenje, ishranu, ponašanje, obrednih propisa i ostalih…
Jer, poslušnost se isključivo meri zabranama kako valja. Što ih je više, više je prilika da se pogreši, manje je verovatnoće da se dosegne savršenstvo, a grešnosti je sve više. I to je za Boga dobro – barem za sveštenstvo koje se na nju poziva – što može računati na taj moćni psihološki podstrek. Svako mora stalno znati da treba uvek da bude poslušan, da se prilagođava, radi kako treba, kako nas religija poziva. Ne ponašati se kao Eva, nego kao Adam, i podrediti se volji jedinoga Boga.
Etimologija nas uči: islam znači pokornost… A kako potpunije odustati od inteligencije nego potčinjavajući se zabranama koje su propisali ljudi. Jer se glas Boga slabo čuje, malo ili nikako! Kako može on da pokazuje svoja opredeljivanja u ishrani, odevanju, obredima drugačije nego posredovanjem sveštenstva koje postavlja zabrane, odlučuje u njegovo ime o dopuštenom i nedopuštenom? Pokoravati se tim zakonima i propisima znači pokoravati se Bogu, možda, ali svakako više onome ko se na njega poziva: svešteniku. (str. 98-99)
Tora nije toliko stara kako to tvrdi tradicija; ima malo izgleda da je Mojsije postojao; Jehova nije ništa diktirao; sigurno nije na nepostojećem pismu u vreme Mojsija! Nijedan jevanđelist nije lično upoznao famoznog Isusa; zavetni kanon potiče iz poznih političkih odluka, između ostalih kada Euzebije iz Cezareje, po nalogu cara Konstantina, sastavlja korpus polazeći od dvadeset i sedam verzija, mi smo tada u prvoj polovini IV veka; apokrifni spisi su brojniji od onih koji čine Novi zavet. Muhamed nije napisao Koran; ta knjiga, uostalom, postoji kao takva tek dvadeset pet godina po njegovoj smrti; drugi autoritativan muslimanski izvor, Hadidi, nastaju u IX veku, znači dva veka po nestanku Proroka. Na osnovu ovoga se može ustanoviti, u senci tri Boga, vrlo aktivno pristustvo ljudi… (str. 108)
Hrišćani daju ton sa Pavlom iz Tarsa koji poziva u Delima apostola (XIX, 19) da se spale opasni rukopisi. Tom pozivu se odazivaju Konstantin i ostali vrli hrišćanski carevi koji izgone i zabranjuju filozofe, progone sveštenike politeiste kojima se zabranjuje društveni položaj, oni bivaju zatvarani, potom izvestan broj ubijan. Mržnja prema nehrišćanskim knjigama rađa opšte osiromašenje kulture. Uspostavljanje Indeksa zabranjenih knjiga u XVI veku, na šta se nadovezuje Inkvizicija, dovršava poduhvat iskorenjivanja svega što štrči preko linije katoličke, apostolske, rimske crkve.
Želja da se učini kraj nehrišćanskim knjigama, zabranjivanje slobodnog mišljenja (sve što vredi od značajnih filozofa od Montenja do Sartra, preko Paskala, Dekarta, Kanta, Malbranša, Spinoze, Loka, Hjuma, Berklija, Rusoa, Bergsona i toliko drugih – da ne govorimo o materijalistima, socijalistima, frojdovcima – zastupljeno je u Indeksu…), osiromašuju misao prinuđenu da odustane, da ućuti ili da bude krajnje oprezna. Biblija, pod izgovorom da sve sadrži, sprečava sve što ona ne sadrži. Tokom vekova šteta je ogromna. (str. 108-109)
Iz kojeg razloga je Crkvi toliko stalo da progoni branioce atomističke koncepcije sveta? U prvom radu zato što postojanje materije, isključujući svaku drugu realnost, vodi dosledno tvrdnji da postoji jedan materijalni Bog. Znači, poricanju njegovog spiritualnog, bezvremenog, nematerijalng karaktera i ostalih kvaliteta koji stoje na njegovoj hrišćanskoj ličnoj karti. Prema tome, rušenju nedodoriljivog Boga koga je isfabrikovalo judeo-hrišćanstvo. (str. 116-117)
Dakle, Crkva oduvek veruje u stvarno prisustvo Hristovog tela i krvi u pekarevom hlebu i vinogradarevom nektaru. Ali, da bi se progutala takva ontolška pilula, treba nešto intelektualnih dovijanja, i to ne od onih najsitnijih. (str. 118)
Tu leži opasnost od atomizma i materijalizma: on čini metafizički nemogućim teološke koještarije Crkve! U savremenoj atomskoj standardizaciji, u hlebu i vinu se nalazi jedino Epikurovo predviđanje: materija. Sa Epikurovom teorijom postaju nemoguća opsenarstva omogućena logorejičnim pričama o suštastvima i čulnim vidovima. Eto zašto treba srušiti Demokritove učenike. Naročito omalovažavanjem njihovih života i biografija, prerušavajući njihovu asketsku etiku u razuzdanost, razvrat i bestijalnost. (str. 119-120)
Posle tačnih i brižljivih proračuna, naučnici potvrđuju ideju Aristarha: Sunce se neosporno nalazi u središtu našeg sveta. Crkva odgovara: nemoguće. Stvaralačko delo savršenog Boga ne može se naći drugde osim u središtu, mestu savršenstva. A uz to, to Sunce u središtu gotovo da oživljava paganske kultove Sunca… Mesto na obodu bilo bi znak nepojamnog nesavršenstva, prema tome, ono ne može biti naučno dokazano! Stvarnost greši a fikcija je u pravu. Heliocentrizam? Nemoguće… (str. 121)
Čudno opredeljenje za neuspeh! Ta istrajnost u (samo)obmanjivanju, odbijanju istine, ta upornost nagona ka smrti uperena protiv životnosti istraživanja, vitalnosti nauke, dinamike progresa, ne prestaju da zaprepašćuju. Osuđivanje naučnih istina – atomističke teorije, materijalizma, heliocentrične astronomije, geološkog datiranja, transformizma, potom evolucionizma, psihoanalitičke terapije, genetskog inženjeringa – to su uspesi Pavla iz Tarsa koji je pozivao na ubijanje nauke. Plan koji je uspeo iznad svakog očekivanja.
Shvatamo da je – da bi se dospelo do fenomenalnog procenta uspeha u neuspehu – Crkva morala pokazati nepojamnu odlučnost! Proganjanje, stavljanje na Indeks, lomače, mahinacije Inkvizicije, zatvaranja, procesi nisu prestajali… Vekovima je bilo zabranjivano čitati Bibliju bez posredovanja sveštenstva. Nije dolazilo u obzir prići toj knjizi s oružjem razuma, analize, kritike, kao istoričar, filolog, geolog, naučnik. Sa Rišarom Simonom u XVII veku javljaju se prve hrišćanske egzegetske studije o Starom i Novom zavetu. Naravno, Bosije i Katolička crkva ga silno progone. Plod sa drveta saznanja oslobađa dugotrajnu gorčinu u ustima… (str. 123-124)
Marko piše svoje Jevanđelje da bi preobraćao. Ko je njegova publika? Ličnosti koje treba ubediti, osobe u principu neosetljive na Hristovu poruku, ali koje treba zainteresovati, pridobiti i osvojiti: Tekst pripada jasnom registru propagande. A ona ne isključuje pribegavanje smicalicama koje mogu da se dopadnu, izazovu pristanak i ubeđenost. Otuda korišćenje čudesnog. Kako i zainteresovati svet pričajući mu običnu priču o nekom običnom čoveku, nalik svim smrtnicima? Jevanđelja recikliraju praksu pisanja paganske antike koja podrazumeva da se ukrašava, doteruje i kiti čovek koga žele da pretvore u vesnika pokretača. (str. 152)
Jevanđeljski žanr je performativan – da se izrazimo rečima Ostina: iskaz gradi istinu. Zavetne priče se brinu za istinu, verovatnu ili stvarnu, kao za lanjski sneg. Umesto toga, one otkrivaju jednu moć govora koja tvrdnjom stvara ono što iskazuje. Prototip performativnog: sveštenik koji proglašava jedan par venčanim. Samom činjenicom izgovaranja izvesne formule, ta pojava se poklapa sa rečima koje nju označavaju. Isus se ne pokorava istoriji već zavetnom performativu.
Jevanđelisti preziru istoriju. Njihovo apologetsko opredeljenje to dopušta. Nema potrebe da su se priče stvarno dogodile, izlišno je da se stvarnost poklapa sa formulisanjem i naracijom koja se o njoj pruža, dovoljno je da govor proizvede efekat: da preobrati čitaoca, postigne njegovu saglasnost u pogledu lika ličnosti i njenog učenja. Da li je građenje tog mita kod autora Novog zaveta svesno? Ne verujem. Ni svesno, ni voljno, ni promišljeno. Marko, Mateja, Jovan i Luka ne obmanjuju namerno. Niti Pavle. Oni su obmanuti, jer kazuju da je istinito ono u šta veruju i veruju da je istinito ono što kazuju. Niko nije fizički sreo Isusa, ali svi ukazuju poverenje toj fikciji sa realnim životom, nikako simboličnim ili metafizičkim. Očigledno, oni stvarno veruju u ono što pričaju. Intelektualna auto-intoksikacija, ontološka zaslepljenost…
Svi poklanjaju poverenje realnoj fikciji. Verujući u tu priču koju pričaju, sve više je učvršćuju. Dokaz o životu jedne istine se često svodi na zbir ponavljanih zabluda koje su ponavljanjem jednog dana postale priznata istina. Od verovatnog nepostojanja jedne ličnosti o kojoj se podrobno priča više vekova, konačno izađe jedna mitologija kojoj robuju skupštine, gradovi, narodi, carstva, planeta. Jevanđelisti stvaraju istinu po sto puta ponavljajući fikciju. Borbena Pavlova žestina, Konstantinov državni udar, represija Valentijanove i Teodosijeve dinastije dovršava stvar. (str. 156-157)
Isus je, dakle, konceptualna ličnost. Sva njegova realnost leži u toj definiciji. Svakako, on je postojao, ali ne kao istorijska ličnost – osim na tako neverovatan način, da živeo ili ne, nije važno. On živi kao kristalisanje proročkih težnji svoje epohe i onog čudesnog, svojstvenog antičkim autorima, i to u performativnom registru koji stvara dajući ime. Jevanđelisti ispisuju jednu priču. S njom oni manje pričaju o prošlosti jednog čoveka, a više o budućnosti jedne religije. Lukavstvo uma: oni stvaraju mit i on stvara njih. Vernici izmišljaju svoju ličnost, zatim joj uvode kult: čisti princip ludila… (str. 160)
Jer sva vlast dolazi od Boga i potiče od njega. Odbiti poslušnost jednom od tih ljudi, znači pobuniti se protiv Boga. Otud pohvala pokoravanju poretku i vlasti. Pridobijanjem moćnika, dokazivanjem zakonitosti i pravdanjem oskudice siromaha, laskanjem ljudima koji drže mač, Crkva započinje druženje sa državom koja će joj omogućiti da od njenog nastanka bude uvek na strani tiranina, diktatora i autokrata. (str. 168)
Taj neobrazovan čovek, koji izaziva smeh stoičara i epikurejaca na atinskom gradskom trgu, veran svom načinu rada, koji se sastoji od toga da se od svoje nevolje načini vrlina, pretvara svoju nekulturu u mržnju prema kulturi. On poziva Korinćane ili Timoteja da okrenu leđa „ludim i glupim istraživanjima“, „šupljim obmanama“ filozofije. Prepiska između Pavla i Seneke, očigledno je falsifikat vrhunske izrade: neobrazovani se ne obraća filozofu već sebi sličnima. Njegova publika, svuda na njegovim putovanjima po dalekim zemljama sredozemnog basena, nije nikad sastavljena od intelektualaca, filozofa, ljudi od pera, već od skromnih malih ljudi – valjara, bojadžija, zanatlija, drvoseča sa popisa Celza u tekstu Protiv hrišćana. Nema potrebe, prema tome, za kulturom; dovoljna je demagogija i, uz nju, njena večita saveznica: mržnja uperena protiv inteligencije. (str. 169-170)
Ono što danas definiše totalitarne režime odgovara tačku po tačku hrišćanskoj državi kakvu grade Konstantinovi naslednici: primena prinude, proganjanja, mučenja, dela vandalizma, razaranje biblioteka i simboličnih mesta, nekažnjavanje ubica, sveprisutnost propagande, apsolutna vlast vođe, preuređenje celog društva na principima ideologije vlade, istrebljenje protivnika, monopol legalnog nasilja i nad sredstvima komunikacije, ukidanje granica između privatnog života i javnog prostora, opšta politizacija društva, razaranje pluralizma, birokratski i organizovani ekspanzionizam, sve su to obeležja koja oduvek kvalifikuju totalitarizam i totalitarizam hrišćanskog carstva. (str. 177)
Filozofirati postaje opasno za bar hiljadu godina… Teokratija se u to vreme otkriva – kao i u svim potonjim vremenima – kao sasvim suprotna od demokratije. (str. 181)
Jer, monoteizam je za nagon smrti, on voli smrt, on traži smrt, on uživa u smrti, opčinjen je njom. On je zadaje, masovno deli, njom preti, primenjuje je na delu: od krvavog mača Jevreja koji zatiru Kanance, do linijskih aviona upotrebljenih kao leteće bombe na Njujork, preko onih što izbacuju atomske terete na Hirošimu i Nagasaki, sve se radi u ime Boga, s njegovim blagoslovom, ali naročito sa blagoslovom onih koji se pozivaju na njega. (str. 208)
Kad se neki crkveni čovek izjašnjava, kada navodi delove iz svoje knjige, suprotstaviti se tome svodi se na to da se lično Bogu kaže ne. Ko ima dovoljno moralne snage i ubeđenja da odbije tu reč (jednog čoveka) Boga? Svaka teokratija čini demokratiju nemogućom. Štaviše: nagoveštaj teokratije spračava samo postojanje demokratije. (str. 209)
Postoji na celoj planeti znatan broj ljudi koji žive, misle, rade, i shvataju svet, polazeći od ovih tekstova koji pozivaju na sveopštu klanicu, a da im nikada nije zabranjeno objavljivanje, jer pozivaju na ubistvo, rasizam, i druga zlostavljanja. (str. 212)
Stvarnost ne postoji, umesto nje postoje fikcije. Ovaj lažni svet koji pomaže da se živi ovde i sada u ime jednog tobožnjeg sveta, uvodi poricanje, prezir ili mržnju prema ovozemaljskom životu.
Otuda toliko prilika da se ta mržnja vidi na delu: na telu, željama, strastima, nagonima, na čulnom, ženama, ljubavi, seksu, na životu u svim njegovim oblicima, na materiji, na onom od čega smo prisutniji u svetu, što će reći: na razumu, inteligenciji, knjigama, nauci i kulturi. (str. 231)
Teorija vađenja isečaka omogućuje da se gaji kult samog označitelja, u isto vreme potpuno ga ispraznivši od njegovog označenog. (str. 243)
