„I… šta sad?“ moje je bilo da, kao početnik, pitam. Eh, drhtavi, uzbudljivi dani naukovanja, koliko je slasti u njima.
„Podižemo se. Pa spuštamo. Lebdimo u mestu, kao okačeni o nebeski svod. Ponovo se podignemo. Odemo levo, skrenemo desno. Vrludamo. Danas smo u jednom, sutra u drugom delu grada.“
Bilo je to posle raskrsnice a pre Ekipe. Imao sam majstora da me, kao šegrta, podučava.
„Razumem“, kazao sam iako mi zapravo ništa nije bilo jasno. Nisam hteo da ispadnem duduk.
Majstor mi je bio nadređen. I u ovom životu sam imao nadređenog, kao i u prethodnom. Može li se uteći podređenosti, izbeći nadređenost? Može li, Agrafena? Ili će uvek jedni biti gore, drugi dole?
Potreba da se dokažem bila je neodoljiva. Da li je bila ostatak prethodnog života? Ili neuklonjivi deo mene samog?
Ех, кредити, кредити. Како се слатко задуживао. Како су га мамили. Са каквим усхићењем су му нудили позајмице. Узми, само узми. Ништа се не секирај. Врнућеш већ једног дана. Троши одмах, враћај кад стигнеш, вртело се на свим телевизијама. Широка је лепеза наших производа, огроман је распон наших услуга, свашта можемо да вам понудимо, гугутале су банкарке, скоро љубавно, са двосмисленим осмехом.
Ta važna vest zahteva da bacimo makar ovlašan pogled na jednu književnu nagradu. Onu Mlinovu.
„A niko ne voli da gubi. Svaki gubitak teško pada. Pa i gubitak parking mesta. Naročito gubitak parking mesta. Zar ne, gospodine?“
Kada bi me saslušavali, kazao bih da se zovem Novica Kazimirović, vlasnik istražiteljske agencije Skakač. Pre velike inspektorske reforme godinama zaposlen u policiji. Dodao bih da mi odlazak iz policije nije previše teško pao. Osobenjak sam. Nerado sarađujem, teško podnosim uplitanja, pravila, naloge, ograničenja. Najviše mi odgovara da svoj posao teram na sopstveni način i za vlastiti groš. I dalje radim za policiju iako više nisam u njoj. Šta bih drugo? Nemam drugog zanata kojim bih zarađivao za život.
