Vladimir Nabokov
Da izrazi zahvalnost čoveku koji je, govoreći šta misli o knjizi, samo obavljao svoju dužnost, Sebastijanu se činilo neprikladno i čak uvredljivo, kao umotavanje svojih mlakih krsta u mrzli spokoj nepristrasnog suda.
Zato što je ovog puta bio uspeh. Zašto je to tako, zašto je ova izvrsna knjiga morala da pretrpi neuspeh, a ona druga, isto tako izvrsna, dobije ono što joj pripada, ostaće zauvek deo tajne. Kao što je bio slučaj i s prvom knjigom, Sebastijan nije pomerio ni prst, nije potegao ni najmanju vezu da bi Uspeh bio sjajno najavljen i toplo primljen. Kada je agencija za sakupljanje isečaka počela da ga zasipa primercima pohvala, odbio je i da se pretplati i da se zahvaljuje za povoljne kritike. Da izrazi zahvalnost čoveku koji je, govoreći šta misli o knjizi, samo obavljao svoju dužnost, Sebastijanu se činilo neprikladno i čak uvredljivo, kao umotavanje svojih mlakih krsta u mrzli spokoj nepristrasnog suda. Štaviše, kada bi jednom započeo, bio bi prinuden da zahvaljuje i zahvaljuje za svaku sledeću rečenicu da se čovek ne bi uvredio zbog iznenadnog propusta; i konačno, takva znojava zbunjujuća toplina bi proizvela da, uprkos dobro poznatoj iskrenosti ovog ili ovog kritičara, zahvalni pisac možda nikad ne bi bio sasvim, sasvim siguran da se ovde ili onde lična simpatija nije ušunjala na prstima.
