Ekselens je bio nalik kakvom srednjovekovnom zamku. Opasivao ga je šanac s vodom i pokretnim mostom. Zamak znanja, pisalo je na ulazu.
Zveknuo sam alkom o drvena vrata na kojima je, krupnim kitnjastim slovima, bilo ispisano ime Spiridona Antića i, sitnijim, jednostavnijim, ime njegovog pomoćnika Slaviše Garića.
Ušao sam ne sačekavši odgovor. Vrata su bila masivna, trebalo je napora da se pokrenu. Prostorija je bila ovalna, pećinski neravnih kamenih zidova.
Slaviša Garić je bio čovek od trideset i kusur godina, mlitavog držanja, pepeljasto-paperjaste kose, vrdajućeg pogleda. Delovao je prestravljeno, ne tek isprepadano. Trgao se pri mom ulasku kao da strepi da bih mogao fizički da nasrnem na njega. Ili izvučem pištolj i izrešetam ga na licu mesta. Nije bio Magdinog kova pa da se poziva na advokata i uzda u nekakvo svoje pravo. Ne znači da će zbog toga biti lakši zalogaj, prestrašeni se ponekad uspešnije izmigolje od drčnih, drčni se previše ponesu. Mukli, vrludajući otpor ume da bude nezgodniji od otvorenog prkošenja. Strah je pouzdan vodič, mudar savetnik, siguran saveznik.
Ovo prezanje je govorilo nešto važno o Slaviši Gariću, još uvek ne znam šta.
„Dakle, nema ispita?“ krenuo sam izokola, da mu opipam bilo.
„Nema profesora, nema ispita.“
„Studentima je to verovatno nezgodno. Pripremali su se.“
„Nekima je nezgodno, nekima je odlaganje dobro došlo.“
„Nisam voleo odlaganja dok sam studirao. Taman se naoštriš, natempiraš, kad ono – puf! – ništa. Posle se treba ponovo štelovati. Jede to živce.“
„Kako kome“, Slaviša je izbegavao da se upusti u ćaskanje, čekao je da pređem na stvar. Bojao se, valjda, nekakve zamke u koju bi, opusti li se, mogao da upadne.
„Očekujete li da se uskoro vrati Spiridon Antić?“
„Otkud bih ja to mogao da znam?“
„Šta će biti sa njegovim ispitima, ako se uskoro ne pojavi?“
„Moraće da ih preuzme neko drugi.“
„Uz vašu pomoć?“
„Pretpostavljam.“
„Koliko dugo će se čekati?“
„Još nije odlučivano o tome. Nadaju su da će Spiridon uskoro ponovo biti sa nama. Znate kako je, niko ne voli da preuzima tuđe obaveze.“
Slaviša je pokušao da iz sebe iscedi bledunjav osmeh, sa mršavim uspehom.
„Vi lično se ne nadate skorom povratku?“
„Bojim se da bi takva nada bila neosnovana.“
„Zašto?“
„Zato što…“
Rečenica je, nedovršena, ostala da visi u vazduhu.
„Bili ste bliski sa profesorom Antićem?“
Umalo da kažem pokojnim iako niko nije mrtav dok se ne pronađe leš. Dotle važi pretpostavka života, kao što važi pretpostavka nevinosti.
„Blizak?“ na Slavišinom licu se pojavio grč. Sigurno je strepeo. Šta će biti s njim bez gospodara i zaštitnika?
„Blizak? Zavisi šta pod tim podrazumevate. Odlično smo sarađivali, to da. Visoko sam cenio njegove sposobnosti i usuđujem se reći da ni profesor o mojima nije imao rđavo mišljenje.“
„Profesorova supruga kaže da ste mu bili veoma odani.“
Ponovo grč. Nije mirisao Jasnu Šalipurović, očito. Kao ni ona njega. Ko zna kakvim ga je sve mučenjima podvrgavala.
„Čak ste i poklone razmenjivali.“
„Poklone?“
„I zidni sat ste mu poklonili. Onaj starinski, sa tegovima i ptičicom koja izleće.“
Neka zna da to znam. I neka nagađa čime još raspolažem.
„Ah, zidni sat“, Garić je ponovo probao da iz sebe iscedi makar kiselkast osmeh. Sa još mršavijim uspehom. „Bila je to naša interna šala, povodom vremena.“
Da, vreme, prokleto vreme. Kada bi čovek, po volji, mogao da mu obrće smer, da ga pusti čas napred, čas nazad. Hoće li se, jednom, i do toga doći? Hoću li to dočekati? Eh, kada bi mi se dalo da otvorim istragu nad vremenom.
„Mislite li da je Spiridon mogao da posegne za sopstvenim životom?“
„Da se ubije?! Spiridon Antić?! Nema teorije.“
„Na osnovu čega to zaključujete?“
„Nije bio samoubilački tip. Nije bio sklon depresiji niti je bio samodestruktivan. Naprotiv, bio je pun planova, projekata, toliko toga je nameravao da ostvari.“
„Ako isključimo samoubistvo, šta nam ostaje?“ voleo sam da ispitanike navodim na zaključivanje, mnogo toga možeš da otkriješ iz načina na koji ljudi povezuju ovo i ono.
„Zna se šta…“
„Da nije nekud otišao?“
„Pred odlučivanje o dobitniku Mlinove nagrade?! Usred ispitnog roka?! I još da se pritom nikom ne javi?! Nema teorije. Spiridon Antić je veoma ozbiljno uzimao svoje obaveze.“
„A nesrećan slučaj? Utopio se, recimo. Okliznuo se pa pao u reku, voda ga povukla, negde će ga izbaciti.“
„Šta bi tražio na reci usred zime?“
„Izašao da prošeta, recimo, da sredi misli pred odlučujući sastanak žirija.“
„Da sredi misli? O kome vi to govorite? Profesor nije bio smetenjak. Misli su mu bile sređenije nego ikom. Ali, voleo je da šeta, to je tačno. Zbog zdravlja. Držao je do zdravlja.“
Garić je prihvatio igru. Moći ću da prođem kroz različite pretpostavke i proverim kako reaguje na njih. Tako će se najpre ofirati, ako ima zbog čega. Osetiće se kao saradnik, što će umanjiti oprez.
„Da ga nije neko oteo?“
„Zašto? Da traži otkup? Niko ga još nije zatražio.“
„Otkud znate da nije?“
„Čulo bi se.“
„Sumnjam. Tako nešto se obično ne razglašava. Nisu morali da ga otmu zbog otkupa. Mogli su negde da ga spakuju da ne bi prisustvovao sastanku na kome bi njegov glas bio odlučujući. Da li bi to mogao biti razlog njegovog nestanka?“
„Ja to ne bih nazvao nestankom.“
„Nego kako?“
„Zna se šta je to.“
„Ja još uvek ne znam. Da znam, ne bih bio ovde.“
„Ubistvo, eto šta je“, Slaviša je to konačno, i užasnuto, prevalio preko usana.
„Ko ga je ubio?“
„I to se zna.“
„Ja ne znam.“
„Zato što ne želite da znate“, Slaviša se osmelio da krene u protivnapad. „Zna se ko ubija u ovoj zemlji. A zna se i zašto.“
„Ko ubija?“
„Oni!“
„Ko su oni?“
Slaviša je oćutao.
„Hajde, izbacite to iz sebe, lakše će vam biti. Vi to želite da kažete“, trudio sam se da zvučim prijateljski, čak pokroviteljski, maltene kao stariji brat.
Delovalo je.
„Pa, dobro, zašto da ne kažem? Neka prisluškuju koliko god hoće, briga me. Pravoverni, eto ko ubija. Pripremaju teren za pravoslavnu diktaturu. Uklanjaju sve koji bi mogli da im se nađu na putu. I meni su pretili.“
„Ko?“
„Pelikan Purivatrić. Pazi šta radiš, Gariću, inače ima da te nema, poručio mi je.“
„Gde i kada?“
„Pre jedno desetak dana. Nasred ulice. Prišao mi je, uneo mi se u lice i rekao to što je rekao.“
„Zašto vama?“
„Zbog Antića, naravno. Pretnja je bila upućena njemu.“
„Preko vas?”
„Da.”
„Zašto? Drže vas njegovim čovekom?“
„Nisam ja ničiji, ja sam svoj čovek“, Slaviša je nervozno odbacio pitanje.
„Ili bar bliskim njemu. Antić im je, dakle, bio smetnja?“
„Stajao je, kao poslednja odbrana, između njihovog Strahinje i Mlinove nagrade. Ta nagrada im je bila veoma važna.“
„Po vama, Spiridon Antić bi glasao za roman Crkni, ne za Vaskrsenje Lazarevo?“
„U to nema nikakve sumnje.“
„Da li vam je to rekao?“
„Spiridon to ne bi učinio pre nego što da svoj glas. Bio je čovek od reda.“
„Otkud onda znate?“
„Vaskrsenje Lazarevo nije nikakav roman već obično popovsko trabunjanje. Spiridon je veoma dobro znao šta je šta.“
„Da li je Melanija Preradović mogla da zna da može da računa na Antićev glas?“
„Nema teorije.“
„Prema mojim informacijama, profesor je bio naklonjeniji romanu Strahinje Milidragovića.“
„Spiridon?! Nikako. Bio je previše promućuran da nasedne na taj bućkuriš.“
„A da nije bio vrdalama? Malo tamo, malo ovamo, a ni tamo, ni ovamo, dobio sam i takve informacije.“
„Bojim se da…“
„Šta? Da imam nepouzdane informatore?“
„Nisam to rekao.“
Magda Šišić bi već napala nekom sličnom tvrdnjom. Ali Magda je Magda, a Slaviša Garić tek Slaviša Garić.
„Tako mogu da govore samo oni koji nisu poznavali tog velikog čoveka. I oni koji su mu zavideli. Ljudi vole da trućaju. I olajavaju bolje od sebe. Pravio je taktičke ustupke, ne sporim. Morao je, da bi opstao. Inače bi ga davno likvidirali. Profesionalno, ako ne i fizički. Zatvorili bi mu sve prolaze. Ugušili bi ga, znaju oni kako se to radi. Bio je prinuđen da igra dvostruku igru, nekada se i to mora. Da te ne rastrgnu.“
„Ali se ipak nije sačuvao?“
„Kod Mlinove nagrade više nije bilo prostora za taktiziranje. Ulog je bio prevelik.“
„A vi, kako ćete vi sad?“
„Nisam ja važan.“
„Poznajete li Strahinju Milidragovića?“
„Viđali smo se. Bilo je to neizbežno. U istom smo poslu.“
„Šta mislite o njemu?“
„Gnjida.“
„Šta možete da mi kažete o Ekselensu?“
„Svakako najbolja ustanova za visoko oblikovanje u zemlji.“
„Ne pitam vas šta piše na sajtu i u reklamnim brošurama. Pitam šta vi mislite.“
„Održavamo visoke profesionalne standarde.“
„Osećate li da ovde pripadate? Imajući u vidu arhitekturu i sve ostalo. Ne vuče li to na onu drugu stranu?“
„Pakovanje kao pakovanje. Dobro je ako prodaje robu. Studentima se sviđa. Što je još važnije, sviđa se i njihovim roditeljima koji plaćaju školarinu. Deca im postaju vitezovi znanja. Ne zvuči loše, morate priznati.“
„Hoćete li da prijavite pretnje? Ne meni, naravno, ja nisam zadužen za te stvari.“
„Neka mi prete koliko hoće“, Slaviša se naglo osmelio, podigao glas. „Neka me ukokaju, marim ja za njih!“
Gle ti heroja, gle!
Iz hodnika se začuo žagor. Pa zvuk zvekira. U vratima se pojavila devojka u crvenoj jakni.
Slavišino lice se ukočilo.
„Ne sada, ne sada!“ uzviknuo je, usplahireno, zamlataravši rukama.
Devojka mi je uputila značajan pogled.
„Vi ste taj inspektor?“
„Privatni istražitelj, ne inspektor“, ispravio ju je Garić, stegnut.
„Istražitelj, inspektor, isti đavo. Nismo na ispitu pa da cepidlačimo. Da znate, inspektore, da se među studentima proneo glas o istrazi. Mnogo bi nam značilo da se to razreši.“
„Svima bi mnogo značilo“, pokušao je da je preseče Garić.
„Nije to baš tako sigurno. Mogle bi da isplivaju neke stvari koje… Bilo bi dobro, inspektore, da saslušate i nas studente. Možda bismo i mi imali nešto korisno da kažemo.“
„Možemo odmah da porazgovaramo.“
„Nasamo.“
„Možemo i nasamo.“
„Javiću vam se uskoro. Zovem se Zdravka.“
„Što pre, to bolje. Ne oklevajte“, pružio sam joj vizitku.
