Ta važna vest zahteva da bacimo makar ovlašan pogled na jednu književnu nagradu. Onu Mlinovu.
Mlinova nagrada je nadživela nedeljnik po kome je dobila ime. Mlin se gasio na rate. Najpre se sveo na dvonedeljnik, pa spao na mesečnik. Zatim je ukinuto štampano izdanje, elektronsko je pošteđeno. Proređivali su se i smanjivali honorari, osipali se saradnici, kresano je uredništvo. Kada se stiglo dotle da je glavni urednik, sopstvenim tekstovima, punio više od polovine broja, eutanazija je bila neminovna. Mlin je podelio sudbinu ostalih listova istog vlasnika. Ulagač se izvlačio iz medijskog biznisa. Prodavao ga je parče po parče. Zapravo, prodavao je parče po parče poslovnog prostora, skupa sa upotrebljivom opremom, a očišćenog od nikom potrebnih novinara i spoljnih saradnika, bili su izlišan trošak. U poslovnom žargonu, zvalo se to dezinfekcija.
Po prodaji, Mlin je promenio delatnost. Bavio se lobiranjem za potrebe domaćeg i stranog poslovnog sveta. Ili, u svima razumljivom prevodu, potkupljivao je one koji dele poslove i novac, ili na podelu mogu da utiču. Vodio ga je, veoma uspešno, svetski čovek a naše gore list – Mihajlo Majkl Burić, jak igrač sa, govorkalo se, veoma razgranatim vezama na svim stranama političkog spektra. Bio je dobar i sa onima koji drmaju danas i sa onima koji će, možda, gospodariti sutra. Održavao je poznanstva i razmenjivao usluge s privrednicima svake fele i svakakvog porekla. Družio se i, po potrebi, radio s kriminalcima od kalibra. Granica između sveta sa ove i one strane zakona nije bila ni tako nedvosmislena, ni tako nepropusna, kao što je naivniji deo građanstva verovao. Na toj granici je Mihajlo Majkl Burić bio vešt vodič i koristan posrednik. Bio je rado viđen i među crkvenim licima najvišeg ranga i među ambasadorima najmoćnijih zemalja. Umeo je da bude šarmantan, prijazan, nenametljiv. Za javnost je bio nevidljiv. Nije bio od onih koji pune novinske stranice i gutaju televizijsko vreme. Držao se načela – što te manje ima, to više značiš. Umeo je, majstorski, da ispreplete sopstvene i tuđe interese. Znao je svačiju cenu, poznavao svačije slabosti, bio upućen u svačiji uticaj. Bio je dobro ukotvljen u bezbednosnim strukturama, bez čega prohodnosti i uspeha nema. Pa čak i više nego dobro ukotvljen, šaputalo se. Imao je firme i poslovna poznanstva u raznim krajevima sveta. Ukratko, bio je čovek vidra, svakom neophodan.
Burić je, velikodušno, kao svoj doprinos nacionalnoj kulturi, prihvatio da održi Mlinovu nagradu i, bez nadoknade, ustupi jednu prostoriju za rad žirija. Štedljiv po prirodi, izbegao je finansijske obaveze – iznos nagrade i honorare žirija će morati da pokrije neko drugi, on para za bacanje nema, poručio je onima kojima treba poručiti. Ne javno, naravno, javnost je smatrao igračkom za zaludne i gubitnike, već za poruke te vrste primerenijim, poverljivim kanalima. I, svakako, na uvijeniji način.
Sam državni vrh je odlučio da sačuva naš najpoznatiji književni brend. Našao se i novac – za Mlinovu nagradu će se izdvajiti deo sredstava prikupljenih zaplenom imovine nezakonitog porekla.
Time zlo stavljamo u službu dobra, istaknuto je, što je suština naše politike.
Uopšte, valja istaći, književni život je u ovoj našoj, stvaralački nastrojenoj zemlji, bio bogat i raznovrstan. Da ne kažemo – silovit. I veoma dobro uređen. Pisalo se na sve strane. Proizvodilo se knjiga i knjiga. Država je podsticala ovaj bezazlen hobi. Bolje da piskaraju nego da arlauču po ulicama, smatralo se. Ili pribegnu još grđim nepodopštinama. Štrajkovima, pobunama i sličnim gnusobama.
Osnovan je KRT – Književno regulatorno telo. KRT je ustanovio Književnu listu, složen sistem bodovanja koji je određivao rang autora. Nagrada je bilo mnoštvo i svaka je nosila određeni broj bodova, Mlinova najviše.
Prvih deset sa Književne liste je uživalo brojne povlastice. Bili su književna aristokratija. Zvali su ih desetorka. Ako si među njima, sav književni svet je tvoj. Sklizneš li, kao da i ne postojiš. Ne čudi, otuda, što se za bodove i mesto na Književnoj listi tuklo rukama i nogama, grabilo noktima i zubima. Razrađivane su svakakve strategije, primenjivane svakojake taktike. Razvijen je složen sistem lobiranja, vazalstava, usluga i protivusluga.
Kao i svaki drugi hobi, i ovaj se mahom zasnivao na samofinansiranju. Sa izuzetkom prvih deset na Književnoj listi, autori su sami ulagali u svoja izdanja. Banke su, dobronamerno, priskakale u pomoć i odobravale namenske književne kredite.
Istina, usled silnog spisateljskog zanosa, malo je ko stizao da bilo šta čita, manjkalo je i vremena i volje – zašto bi se iko baktao tuđim knjigama umesto da se posveti sopstvenim.
To, međutim, nikog nije zbunjivalo. Ponosni autori su svoje tvorevine utrapljivali poznanicima i rodbini. Bar onima koje bi, uprkos skrivanjima i izbegavanjima, uspeli da navataju.
Platežniji su unajmljivali i profesionalne čitaoce, koji bi knjigu ne samo pročitali, već i autoru izneli svoje utiske. Povoljne, naravno.
Ovi čitaoci su čitalaštvo upražnjavali u vidu zanata. Prolazili su odgovarajuću obuku. Imali su udruženje koje je zastupalo njihove interese. Postojao je i Čitalački fond. Kao i Mlinova nagrada, punio se prihodima ostvarenim prodajom imovine kriminalnog porekla. Za Fond se čitalo ne po ličnom izboru ili pogodbi s autorom, već po službenoj dužnosti. Ta dužnost je pokrivala knjige desetorke.
Ko je želeo da mu se knjiga nađe u nekoj od malobrojnih knjižara, plaćao je knjižarinu. Desetorka je bila pošteđena ove obaveze. Knjižare su svoje prihode dopunjavale prodajom sladoleda, majica, poklona, slatkiša, donjeg rublja i erotskih pomagala.
Kritika nije zaostajala za književnom proizvodnjom. Postojao je i Prikazivački fond u koji je uplaćivao svako ko je želeo da mu se knjiga predstavi u nekom od specijalizovanih časopisa. Postojao je i Promotivni fond iz koga se finansiralo prisustvo u medijima opšteg tipa. Učestalost prikaza i medijskog pojavljivanja je zavisila od visine uplata i, za prvih deset, ranga na Književnoj listi.
Da bi se izbegao zastareli – ruka ruku mije – sistem, te prevazišle lične pristrasnosti, knjige i prikazivači su uparivani lutrijski. Algoritam je bio nepotkupljiv izvršilac.
Finansiranje književnih nagrada je bilo šaroliko. Kod nekih je postojao sistem kotizacija, plaćalo se da bi se ušlo u takmičenje.
Po medijima su ukinute, kao suvišan trošak, rubrike namenjene kulturi.
Književni život je ipak bio medijski pokrivan rubrikama kao što su Život, Zabava, Stil, Slobodno vreme, Sport. Sportske rubrike su, kao vid takmičenja, pratile važnije književne nagrade. Ponekad se javnost ložila onako kako se loži pred utakmice od sudbinskog značaja. Za Mlinovu se, kao derbi sezone, publika dovodila do usijanja.
Prilozi iz književnosti su se, tako, mogli naći između izveštaja sa raznoraznih nadmetanja, modnih revija, prijema, tračeva, ukrštenica, horoskopa, dijeta, recepata, zdravstvenih saveta, preporuka za uspešniji ljubavni i uzbudljiviji seksualni život.
Da li ste u onoj prostoriji, dok se čekalo nedočekano, primetili jednu vižljastu, sitnu, smeđokosu ženu živahnih pokreta? Sedela je u trećem redu, zdesna. I ubijala vreme grickajući usne, ispunjavajući beležnicu sve samim kaktusima.
Ta žena sam ja – Nevenka Nestorović, novinarka rubrike Život u listu Makaze. Evo me u redakciji, sa prstima na tastaturi, pogleda uperenog u monitor. Grickam usne, naravno, kao i uvek kada se u nešto zadubim, nikako da se oslobodim te navike.
Slobodno mi zavirite preko ramena ako vam znatiželja ne da mira. Ne bih vam zamerila. I sama sam ljubopitljiva. Takav mi je posao, takva mi je narav. Uostalom, sve će to za koji čas će biti dostupno u digitalnom, a koliko noćas i u štampanom izdanju Makaza.
Ni dobitnika, ni predsednika
Ove godine je završnica Mlinove nagrade donela iznenađujući obrt. Ostali smo bez dobitnika. I ne samo da smo ostali bez dobitnika, već smo ostali i bez predsednika žirija. Bar tako trenutno stoje stvari.
Umesto imena dobitnika, pročitano nam je šturo saopštenje da se dodela nagrade odlaže jer predsednik žirija Spiridon Antić nije mogao da prisustvuje završnom sastanku a bez njega nijedan roman nije imao potrebnu većinu.
Nije nam rečeno zašto Antića nema. Ni šta mu se dogodilo, ni gde je, ni u kakvom stanju. Ni da li očekuju da se uskoro pojavi.
Kao što smo već pisali, mrtva trka se vodila između romana Crkni Melanije Preradović i Vaskrsenja Lazarevog Strahinje Milidragovića. Smatralo se da Melanijin roman ima dva sigurna glasa, one Magde Šišić i Zaharija Krstimirovića, a da Strahinja sa izvesnošću računa na glasove Luke Torkića i Pelikana Purivatrića. Predsednikov glas je trebalo da presudi. Taj glas je izostao.
Da podsetimo na pomenute romane o kojima je na ovim stranicama već bilo reči. I na njihove autore sa kojima smo razgovarali za vikend izdanje objavljeno tik pred očekivano proglašenje.
Roman Crkni je, prema rečima autorke, raskrinkavao mračnu pozadinu pravoslavnog klera. Razotkrivao je napastvovanje maloletnika i maloletnica. Besomučno bogaćenje. Političku moć. Unosne poslove s podzemljem. Prikazivao je svet u kome su zajednički delovale nebeske i podzemne sile. Roman je Melanija pisala tokom svojih bezbrojnih putovanja, u avionima, po hotelima, otud taj isprekidani ritam.
Strahinja Milidragović je podigao iz groba Lazara Hrebeljanovića da ga uputi u novi, ovog puta pobedonosni pohod, ne protiv Turaka, već protiv zapadnog sebeljublja i srebroljublja, protiv grešne bezduhovnosti i tašte ispraznosti. Roman je pisan u manastirskom miru, staloženim, blagočestivim stilom. Preporodio je samog autora. Strahinja se uzdao da će, uz pomoć Svevišnjeg, preporoditi i čitaoce, trgnuti ih iz bezbožništva u koje je gurnut naš narod, što je uzrok njegovog ovozemaljskog stradanja. Đavo nas je kušao materijalizmom i na tom iskušenju smo žalosno i nedostojno pali. Poslednji je čas da se priberemo i podignemo.
Naš narod strada zbog svog bezbožništva, ali nije sasvim truo. Ostalo je u njemu nečeg zdravog. Treba mu ukazati na svetlost i pomoći da se podigne umesto što ga truju svakovrsnim smećem i guraju još niže, kao što to zlotvori čine.
Zbog toga Strahinja piše. Ne zbog puste ovozemaljske slave i nedostojne taštine. Ne da bi gajio svoje samoljublje, koje je kušanje Nečastivog. Pisac je samo sluga boljem od sebe. To je Strahinjino vjeruju. I od tog vjeruju neće odstupiti. Makar ga i na muke stavljali. Čini ono što mu je činiti. Njegova patnja je ništavna prema zadatku koji mu je poveren.
Neizvesno je šta će se dalje događati. Hoće li se i kada pojaviti predsednik žirija? Hoće li Mlinova nagrada biti dodeljena? Kada i kome?
Da li je Spiridon Antić živ? Da nije mrtva trka dovela do smrtnog ishoda? Da nije neko presudio predsedniku? Nije na nama da nagađamo. Ima nadležnih da se time bave.
Sve u svemu, mnoštvo pitanja, nijednog odgovora. Mnoštvo razloga da nas pratite. Obaveštavaćemo vas, iz dana u dan.
Iz romana Sotona u soliteru
