Odglavinjao sam u pepeljasto, nakiselo predvečerje. Smucao sam se sporednim, vijugavim uličicama, ono najbolje je uvek zavučeno.
U prethodnom životu sam se tek prebacivao s mesta na mesto. Proždirao prostor koji nisam mogao da poništim. Prostor je sada poprimio zapanjujuću gustinu, ali me nije ni pritiskao, ni stešnjavao.
Našao sam se u uličici gotovo istovetnih dvospratnih dvorišnih kuća. Ni sirotinjskih, ni raskošnih. Žive li u njima istovetni dvorišno-dvospratni ljudi?
Pažnju mi je privukla tabla na jednoj kapiji. Svetlucala je zelenkastom svetlošću. Šta bi to moglo biti? Priđoh da pogledam.
Najavljivala je predavanje, naslovljeno sa: Kako pocepati stvarnost?
Bilo je navedeno i ime predavača. Pažnja mi je kliznula preko tog imena, nije mi ništa značilo.
Slabo sam pamtio imena. Bila su nevažna, prilepljena tuđom namerom, ne izabrana voljom onih na koje se odnose. Pod tim i tim imenom, kaže se. I to je zaista pod. Ime se nosi, kao i svaki drugi teret.
Pocepati stvarnost? Šta li mu je pa to? Mogao bih da svratim kada me je put već naneo. Baš da vidim šta ću čuti. Nisam u ljubavi sa stvarnošću. Olabavio bih njen stisak kada već ne mogu da je satrem.
Stigao sam u pravi čas, tik pred naznačeni početak.
Pritisnuo sam zvono na ulazu. Na kapiji je bljesnuo ljubičasti natpis: Kroči, ne oklevaj!
U omanjem predvorju nisam zatekao nikog. Obreo sam se u prohladnoj prostoriji sa drvenom katedrom i drvenim stolicama. Podsećala me je na nešto ali nikako da otkrijem na šta. Bilo je to duboko zatrpano sećanje iz nekih davnih vremena. Zbog nečeg kao da sam očekivao mišje rupe u zidovima, one iz crtanih filmova. I paučinu po uglovima. Nije bilo ni rupa, ni paučine.
Prebrojao sam prisutne, bilo ih je sedmoro. Nije bilo razloga da brojim, nije imalo nikakve važnosti, ali sam to učinio. Brojevi su me uzeli pod svoje još u prethodnom životu. I nisu me puštali.
Bio je to stariji, istrošen, pohaban svet, sa izuzetkom momka i devojke koji su se smestili u poslednjem redu, blizu vrata, verovatno da bi mogli da neopaženi klisnu ako ih predavanje udavi.
Za govornicom se stvorio postariji čovek sa špicastom bradicom. Delovao je negovanije i bodrije od prisutnih.
„Drago mi je da smo se večeras okupili na ovom mestu“, u predavačevom glasu i držanju je bilo sigurnosti, kao da mu pripadaju i prostor i pažnja prisutnih.
„Zbog čega smo ovde? Šta nas je dovelo?“ preleteo je pogledom preko okupljenih.
„Ne znate ili se ne usuđujete da kažete? Kazaću umesto vas. Doveo nas je osećaj da nešto debelo nije u redu. A šta nije u redu?“
Govornik je zastao, da prisutnima ostavi vremena da se zapitaju.
„Nije to ova ili ona pojedinost, ni ova ili ona okolnost. Nije to ova ili ona neprijatnost, ova ili ona nedaća. Ide to i dublje i dalje. Gde će nas odvesti to dublje i dalje? Gde ćemo dospeti?“
Niko iz publike se nije javio. Došli su da slušaju, ne da odgovaraju. Ili da provedu vreme, imali su višak koji nekako treba potrošiti.
„Dospećemo do same stvarnosti, eto gde. Sagledaćemo je spolja, ne iznutra kao nešto što nas obavija. I otkrićemo… šta?“
Šta je u akten-tašni? Šta u kovertama, šta u kutijama, šta u fasciklama? Šta? Šta? Šta?
„Otkrićemo ono što smo oduvek znali. A šta smo to oduvek znali? Znali smo da sa tom stvarnošću nešto debelo nije u redu. Iako to nismo hteli sebi da priznamo. A zašto nismo hteli to da priznamo? Zato što bi nas obespokojilo. Ipak, osećali smo da je stvarnost nekakva podvala. Osećaj nas nije prevario. Osećaj treba poslušati, nikada ne vara. Ovde smo da raskrinkamo tu podvalu. Evo kako ćemo to učiniti.“
Govornik se mašio džepa, izvukao novčanik, iz novčanika izvadio crvenu novčanicu.
„Šta je ovo?“ mahnuo je novčanicom.
„Hiljadarka“, promrmljao je, oklevajući, žgoljavi zgužvanko iz trećeg reda.
„Da, to zovemo hiljadarkom. Ali, šta je ta hiljadarka? Maltene ništa. Parče papira i na njemu cifre. A opet nam je veoma važna. Zašto nam je važna?“
„Možemo njome ponešto da kupimo“, promrljao je ponovo zgužvanko, ovog puta smelije.
„Malo toga“, dobacio je momak sa dna sale.
„Malo ili mnogo, nije toliko važno. Važno je da možemo. To parče papira nam daje kupovnu moć – možemo da nabavimo razne stvari, možemo sebi da priuštimo ljude koji će raditi za nas ono što od njih tražimo. A možemo da tražimo svašta. Naša moć zavisi od količine para koju posedujemo. Tim parama možemo da proizvedemo stvarnost kakva nam odgovara. Ili da je predstavimo onako kako hoćemo.“
Predavač je protrljao bradu.
„To nije sve. Novac je i više od moći. Novac su naočare koje su nam natakli na nos. Određuju šta vidimo, određuje kako vidimo. Hoćete li biti ljubazni da skinete naočare“, predavač je upro prstom u sićušnu ženu u drugom redu.
„Ja?!“ trgla se prozvana žena, preplašeno.
„Da, vi.“
„Da li je to neophodno?“ oklevala je, ukleštena između nelagodnosti i pokoravanja.
„Apsolutno neophodno.“
„Zašto bi bilo neophodno?“ pobunio se momak iz poslednjeg reda.
„Zbog očiglednog primera.“
„Hajde, skidaj te naočare, šta se vazda cifraš. Neće ti kruna pasti s glave“, umešao se deda baburastog nosa. „Ja bih svoje skinuo da imam. Ali nemam. Ne trebaju mi. Vid me služi kao sokola.“
Baburasti je bio od onih koji ne propuštaju priliku da se pohvale svojim preimućstvima. I uvek su uz one koji upravljaju.
Žena se povinovala pod pritiskom.
„Šta sad vidite?“
„Sve mi je mutno pred očima.“
„Ne možete bez naočara?“
„Ne, ne mogu.“
„A zašto ne možete?“
„Zato što ne može, nije dužna da bilo šta objašnjava“, pobunio se ponovo momak. „Dovoljno je što je skinula naočare iako nije morala. Da ste od mene tražili, ja to ne bih učinio.“
„Budući da nemate naočare, nisam ni mogao da tražim od vas tako nešto.“
Baburasti se gromko nasmejao.
„Šta je smešno?“ zarežao je momak, preteći.
„Krastavci u turšiji, eto šta je smešno“, poklopio ga je baburasti.
„Ne možete bez njih zato što ste na naočare navikli. A kako ste navikli? Tako što su vam jednog dana rekli da je nužno da ih nosite.“
„Jeste, lekar mi je prepisao“, žena je bila srećna da sa sebe skine odgovornost za nešto što se, neočekivano, moglo pokazati nedoličnim. „Mogu li da vratim naočare?“ upitala je sramežljivo.
„Da, vratite ih. Kako sad vidite?“
„Normalno.“
„Sve vam se izoštrilo?“
„Jeste.“
„A zapravo vam se tek sada sve zamutilo. Tek sad ništa ne vidite. Ovaj papir…“ špicobradi čiča je ponovo mahnuo novčanicom, „ovaj papir ne izoštrava ono što vidite. Ne, taj papir vas obmanjuje, svodeći sve na sebe. Oružje je Nečastivog. Njegova stvarnost je Sotonina stvarnost. Taj papir je vaš gospodar. I više od gospodara, to je vaš život.“
Špicobradi govornik je zastao da prisutnima pruži priliku da potvrde ili opovrgnu njegove reči. Niko je nije iskoristio.
„Pristajemo li na tu stvarnost?“
Ponovo stanka, da naglasi ono što sledi.
„Ja ne pristajem. Pogodite šta ću uraditi s tom stvarnošću. Pogodite šta ću uraditi s vašim životima.“
Špicobradi je podigao novčanicu. Uhvatio ju je po sredini palcem i kažiprstom leve i desne ruke. Sve je zamrlo u iščekivanju.
„Pocepaću ih. Eto šta ću učiniti.“
Učinio je to, jednim odlučnim potezom.
Prisutni su se, u neverici, ukočili pred počinjenim svetogrđem. Hoće li viša sila zgromiti ovog drznika?
Ne, nije ga zgromila.
Sićušna žena je skinula naočare, protrljavši koren nosa. Zatim ih je vratila. Baburasti je žustro zapljeskao.
„Bravo! Bravo! Bravo!“
„Bolje da si nekom dao te pare!“ dobacio je, kivno, momak iz poslednjeg reda. I srdito ustao. Devojka je ostala na stolici. Momak ju je pogledao, prekorno. Devojka je prenebregla njegov pogled. Momak je, izdan, nevoljno seo.
„Sledili ste se kada je ta vaša stvarnost otišla u paramparčad? Ne ide vam u glavu da se tako nešto desilo? E pa, desilo se. Pred vašim očima. Ne bojte se, niko vas neće kazniti zato što ste
prisustvovali ovom činu. Niti će iko saznati da ste ovde bili. Ovo mesto je slobodno od svakog nadzora. Nema kamera, nema bubica, nema doušnika. Ništa vam se neće dogoditi. Ni mene grom nije spržio. Želi li još neko da sebi priušti zadovoljstvo da pocepa ovo ništa?“
Čiča je mahnuo novčanicom.
„Ne morate da se trošite, ja častim.“
Nelagodno meškoljenje.
„Razumem, ne usuđujete se. Ne vredi da vas silim. Vezani ste. Oslobodićete se kada budete spremni.“
Odlomak iz romana
Sotona u soliteru
autor Dejan Simonović
Strana: 267
Oksimoron 2022.
Roman možete kupiti ovde:
– Knjižara akademija, Kneza Mihailova 35, Beograd;
– Knjižare Vulkan, Sremska 2, Beograd i onlajn;
– Knjižara Aleksandar Belić (Kolarčeva zadužbina, Studentski trg 5, Beograd);
– Knjižare Delfi i onlajn;
– Knjižara Zlatno runo, Svetogorska 3, Beograd;
– Knjižara Plavi krug, Majke Jevrosime 2, Beograd.
