Стефано Тера
Три године с Титом
После Генералисимусове смрти, чланови Политбироа на челу с Титом имали су читаву недељу светске славе, као специјалисти за совјетска питања. Својим уобичајеним посебним осећајем за меру, ставили су до знања да ће, после свега, Берија, Маљенков и Молотов, згрожени протеклим стаљинистичким временом, подражавати социјалистичка искуства у Југославији и, све у свему, титоизам. Поједини чланови, a нарочито Милован Ђилас, теоретичар режима, били су сасвим у праву када су објавили да се суштински ништа неће променити у Совјетском Савезу, којим доминира бирократска и војна каста, сада компактна и кристализована деценијама власти. Чак се и борба за власт свела на елиминацију Берије, чију је судбину од раније исписао Стаљин.
***
Од оног дана када је изопштен од Стаљина, комуниста Тито понашао се увек тако да мисли на то како ће му судити у Москви. Отуд потиче његова уздржаност да прихвати америчке војне мисије, уступи поморске базе Западу, либерализује трговину, ослободи сељаке из присилне кошуље колективизације. Бивши монсињор Бонаиути преминуо је изопштен, пре него што је успео да сазна да ли се његово последње дело свидело Ватикану или не. Тито је имао среће да према западњацима – у Тршћанском питању – води операцију која се допала Кремљу, превасходно због изразито насилних антизападних демонстрација православних Срба; није случајно што је годинама сву своју пропаганду усмеравао к тршћанском сектору, која је уосталом задовољавала и његову националистичку основу, што су одобравали његови главни сарадници. На крају, дакле, завређује пажње оно неколико речи које је мој пријатељ Петков понављао кад год би га неки придошлица у Београду упитао понешто о односима Тита с Москвом: Il s’agit d’une répétition banale de l’historie évangélique de l’enfant prodigue“.
