Ilja Erenburg
Ljudi, godine, život. Knj. 5 i 6
preveo Milosav Babović
Kultura, 1967
Илья Григорьевич Эренбург
Люди, годы, жизнь
Knjiga peta:
Zatim je Jakov Zaharovič izvadio iz kofera Rodenov crtež, naslonio ga uz uzglavlje kreveta i, zaboravljajući sve na svetu, zahtevao da se oduševljavam. (str. 16)
Znam da je zaborav – zakon života, generalna proba smrti. (str. 67)
Hajne je pisao da je svaki čovek – svet i da nadgrobni spomenici lebde nad ruševinama nestalih svetova. (str. 117)
U tom istom govoru Blok je ustao protiv kanonizacije pseudoklasicističkih formi koja je ispoljena u govoru Ždanova: „Ma kakva bila struktura društva, uvek će biti umetnika koji se služe postojećim formama i drugih – koji traže nove forme. Među avijatičarima ima pilota, pouzdanih i smelih, koji upravljaju serijskim mašinama, a ima i drugih, probnih pilota. Neizbežno je i neophodno da postoje pisci za milione čitalaca, za sto hiljada i za pet hiljada.“ (str. 142)
Knjiga šesta:
U ovoj knjizi govorio sam o Modiljaniju – bio je ne samo veliki slikar nego i neobičan čovek. A ko je za njega znao pre njegove smrti? Stotina osobenjaka koja je večito sedela u „Rotondi“. Evo ubicâ Desnosa. Zar su oni sposobni da shvate njegove pesme, negovu ljubav, njegova razmišljanja? (str. 225)
Ranije su bile u upotrebi reči „dobro“, „savest“, „čovečnost“. U detinjstvu i dečaštvu zatekao sam još ove reči, čak i njihovu inflaciju. Kasnije su svuda izašle iz upotrebe i kao svećnjaci se preselile iz svakodnevnog života u kolekcije ljubitelja retkih stvari.“ (str. 226)
Korbizije je stvarao esenciju, a ljudi traže takvu umetnost u kojoj je esencija razblažena. (str. 239)
Ljudske vrednosti – radost rada, borbe, ljubav, umetnost – ne osetimo na školskim časovima, niti zahvaljujući knjigama, već uz pomoć životnog iskustva. Ali postoje i takve vrednosti koje čovek počinje da shvata kada ih nema, kada ih je lišen. Šta je hleb shvatio sam u Parizu, kada nekoliko dana ništa nisam jeo, a iz pekare se širio divan miris. U planinama Aragona, za vreme borbe, shvatio sam šta je gutljaj vode. Pisao sam da značaj domovine čovek oseti kada je daleko od nje. (str. 302)
Ima epoha u kojima ljudi mogu misliti na svoju ličnu sudbinu, na biografiju. Mi smo živeli u epohi kada su najbolji mislili na istoriju. Laž je svemoćna i svugde prisutna, ali, na sreću, nije večna. Mogu nastradati dobri ljudi, život mnogih može biti osakaćen, ali ipak, na kraju, pravda pobeđuje. (str. 338)
Januara 1963. godine bio sam kod Pikasa. Pablu je odjednom palo na pamet da me pouči: „Nisi više u godinama kada u svakoj prilici treba obavezno da se boriš za istinu. Seti se mladog čoveka iz Palestine, kome su za to proboli ruke ekserima…“ (str. 377)
Sredstva se uvek odražavaju na ciljeve, uzdižu ih ili deformišu. (str. 484)
Neki izvanredni pronalasci, kao na primer televizija, svakodnevno pružaju erzac-umetnost. Ljudi ređe odlaze u pozorište i umesto da otvore knjigu, sednu pored televizora. Na ekranu promiču borbe u Kongu i olimpijade, svadbe princeza i sahrane predsednika vlada, balerine u kratkim suknjicama i dresirane mačke, Hamlet i bokseri, koncerti i svetski skandali. Sve to treperi pred očima, zvoni, tutnji, mauče, pesme se mešaju sa reklamama, a muzika sa prognozama vremena. Ljudi gledaju i tu odmah jedu, spletkare, svađaju se, sposobnost primanja postepeno se otupljuje. (str. 512)
A šta će biti sutra? Drugi komad i drugi junaci. (str. 516)
