Да ли Тито игра двоструку игру?

У Београду је постојао један дописник, извесни Петков, који би, сваки пут када би га изнервирао неки од педесет службеника у секретаријату за спољне послове, запретио свима следећом изјавом: „Пазите се, кад-тад ћу једног дана својим новинама телефонирати објективне вести“.

Петков ми једног дана рече: „Овде у Београду немогуће је пронаћи некога ко би умео да поправи гуму на бициклу, али оно што је, пак, извесно јесте да су Југословени ненадмашни у умећу пропаганде: чак су и на крај Малезије разаслали књиге и брошуре о њиховим ревандикацијама, њиховој борби против фашизма, Коминформу, слободама које уживају њихове мањине“.

Оваква пропагандна вештина, заједнички дар свих Словена, сједињена с Титовим личним успехом код посетилаца и једним делом западних проматрача, на крају би прошла у виду добрих и чврстих фраза попут: „Титов прекид с Коминформом“ или „Титов отпор Стаљиновим наредбама“.

Довољно је поново прочитати јавну документацију о односима југословенског Политбироа са Кремљом и Коминформом првих месеци 1948, објављену чак и у Београду (или пропагандну књигу Владимира Дедијера о маршалу Титу, коју су објавиле и велике америчке и европске издавачке куће) како бисте се лако уверили да је истина сасвим друкчија. Тито никада није прекинуо и никада није желео да прекине са Стаљином, а још мање да се побуни против Коминформа. Стаљин је једноставно Тита и његов Политбиро препустио њиховој судбини.

„Moscou les a laissé tomber, tout simplement“[1], како је недуго потом говорио мој колега Петков.

Из књиге: Стефано Тера Три године с Титом

[1] „Москва их је једноставно пустила да пропадну“. (франц.) (прим. прев.)

САДРЖАЈ КЊИГЕ

Предговор

Поглед на почетак Tитовог режима очима заборављеног аутсајдера италијанске књижевности

ПРВИ ДЕО