У Београду је постојао један дописник, извесни Петков, који би, сваки пут када би га изнервирао неки од педесет службеника у секретаријату за спољне послове, запретио свима следећом изјавом: „Пазите се, кад-тад ћу једног дана својим новинама телефонирати објективне вести“.
Петков ми једног дана рече: „Овде у Београду немогуће је пронаћи некога ко би умео да поправи гуму на бициклу, али оно што је, пак, извесно јесте да су Југословени ненадмашни у умећу пропаганде: чак су и на крај Малезије разаслали књиге и брошуре о њиховим ревандикацијама, њиховој борби против фашизма, Коминформу, слободама које уживају њихове мањине“.
Оваква пропагандна вештина, заједнички дар свих Словена, сједињена с Титовим личним успехом код посетилаца и једним делом западних проматрача, на крају би прошла у виду добрих и чврстих фраза попут: „Титов прекид с Коминформом“ или „Титов отпор Стаљиновим наредбама“.
