Internet glasilo za umetnost, kulturu i društvena pitanja
“Šmrc, šmrc, šmrc. Po ceo dan šmrc, šmrc. I svaki dan šmrc, šmrc, šmrc. Ta žena se utapa u samosažaljenju kao što se drugi utapaju u alkoholu”, secka luk gospođa Spadalo. “Kako joj samo ne dosadi.”
“A šta bi drugo radila kada ne bi sebe sažaljevala? Treba nečim ispuniti zemaljske dane”, vadi meso iz frižidera gospodin Zabadalo.
„Obaveze imaju nesnosnu sklonost da se gomilaju a vreme još nesnosniju da se skraćuje“, reče jednog jutra gospodin Zabadalo. „Dođe ti da ne uđeš u dan.“
„A ti zaždi u šumu“, posavetova ga gospođa Spadalo.
„Da znaš da hoću. Gde je šuma, tu je sloboda.“
(Simonides)
„Rastužuje me ovo“, kazao je gospodin Zabadalo potišteno, posmatrajući s terase opustele ulice. „Još jednom se pokazalo da je strah jači od slobode.“
„Strah je jači od svega. Tirani to znaju“, odgovorila je gospođa Spadalo, zalivajući cveće. „Na našem strahu grade svoju moć. Naš strah ih proizvodi, podiže, održava. Bez našeg straha, njih nema.“
„Ima onih kojima se tek slučajno omakne istina. Toliko su ogrezli u laži“, reče gospodin Zabadalo jedne lepe zimske večeri.
„Ima i onih koji troše toliko reči da im se nikada ne dogodi da nešto zaista i kažu“, reče gospođa Spadalo.
Posle višečasovnog mrcvarenja, kojem je bila podvrgnuta prilikom zamene istekle lične karte, gospođa Spadalo se, sva izmoždena, vratila kući.
„Ovo me je više umorilo nego da sam ceo dan kopala.“
„I smišljeno je da te umori. Na delu je gvozdeni zakon administracije“, kazao je gospodin Zabadalo.
„A taj zakon glasi?“
“Poznata je sklonost ljudi da uvek iznova izmišljaju toplu vodu, predstavljajući je kao ko zna kakvo otkriće ”, reče gospodin Zabadalo, šmrknuvši.
“Misliš na nešto određeno ili govoriš onako, uopšte?” upita gospođa Spadalo, zadubljena u oblikovanje figurica od plastelina.
“Probiše mi glavu s tom njihovom dubokom državom. Te duboka držva ovo, te duboka država ono. Te duboka država davi ovog, a podržava onog. Te duboka država podstiče ovo, sprečava ono. A šta je ta njihova duboka država? Nekakva mistična sila, šta li?”
„Ima onih koji su uvereni u svoje pravo na plen. Pravo da prigrabe sve što im zapadne za oko“, reče gospodin Zabadalo jednog sivkastog popodneva.
„I da uklone svakog ko ih ometa da do plena dođu“, dodade gospođa Spadalo.
„Na čemu li samo zasnivaju svoje navodno pravo?“
„Ni na čemu. Prava se više ne zasnivaju. Zadesilo nas je opšte razbojništvo. Ko šta otme, na silu ili prevarom, njegovo je.“
(Simonides)
„Odavde se grad vidi kao na dlanu“, reče gospodin Zabadalo.
„Sve se vidi i ništa se ne vidi“, kaza gospođa Spadalo. „Vidimo građevine, vidimo ulice. Po tim građevinama žive, rade, kupuju, zabavljaju se neki ljudi. Po ulicama se kreću vozila i pešaci. Ne znamo ko su ti ljudi. Ni šta u ovom trenutku čine. Ni zašto čine to što čine. Ne znamo kuda se i zašto kreću.“
„Spadam s nogu. Skapavaj na poslu, dirinči po kući, gnjavi se po prevozu. Čisti, peri, kuvaj, peglaj. Idi na posao, vrati se s posla. I tako iz dana u dan“, žali se gospođi Spadalo komšinica Jadalo.
„Zvuči kao neka pesma. Zašto me pokušaš da je otpevaš? Biće ti lakše. Kažu da pesma olakšava duši“, primeti gospođa Spadalo.
„Nije meni do pevanja“, sumorno će gospođa Jadalo. „Da mi je da jednom odem pod zemlju pa da se tamo ljudski odmorim.“
Po propasti komunizma, drug Nabadalo je prešao u najstrožu ilegalu. Zabarakadirao se u svoj stan, odbijao da ima bilo kakvog posla s najcrnjim reakcionarnim vremenom koje je nastupilo.
„Čim je pao Zid, znao sam da će se loše završiti. Kuća bez Zida nema na čemu da stoji.“
