Spadam s nogu

„Spadam s nogu. Skapavaj na poslu, dirinči po kući, gnjavi se po prevozu. Čisti, peri, kuvaj, peglaj. Idi na posao, vrati se s posla. I tako iz dana u dan“, žali se gospođi Spadalo komšinica Jadalo.
„Zvuči kao neka pesma. Zašto me pokušaš da je otpevaš? Biće ti lakše. Kažu da pesma olakšava duši“, primeti gospođa Spadalo.
„Nije meni do pevanja“, sumorno će gospođa Jadalo. „Da mi je da jednom odem pod zemlju pa da se tamo ljudski odmorim.“
„A što ne proglasiš štrajk?“
Gospođa Jadalo pogleda gospođu Spadalo s potpunim nerazumevanjem. I nastavi da vrti istu ploču, istina bez melodije.
„Ta bar još uvek ima gde da skapava“, reče drug Nabadalo, obavešten o ovom razgovoru. „Mnogi nemaju. Danas je povlastica čak i biti izrabljivan kao radna snaga, da ne kažem tegleća marva. Eto dokle su doterali ovi današnji koje su slaboumni prizvali. Ta bar još uvek ima kuću da u njoj dirinči. Mnogi je nemaju. Mnogima su uzeli. Uzeće i njoj, samo da je upletu u dugove. Kad te jednom upletu, više se nećeš raspetljati. Ako, sami su to tražili.“
„Ali, zašto ona ništa ne preduzima umesto da stalno jadikuje?“ čudi se gospođa Spadalo.
„Uživela se u ulogu“, reče gospodin Zabadalo, „i ne može da izađe iz nje. Kada bi izašla iz uloge, ne bi znala šta će sa sobom?“
„Saživela se sa svojim jadom?“
„Saživela se i sa svojim jadom i sa svojim jadikovkama. Jad joj je navika a jadikovke duševna hrana.“
„Robovi vole svoje ropstvo“, zabrunda drug Nabadalo. „Na tome svaki poredak stoji i svaka promena pada.“

(Simonides)

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail