„Rastužuje me ovo“, kazao je gospodin Zabadalo potišteno, posmatrajući s terase opustele ulice. „Još jednom se pokazalo da je strah jači od slobode.“
„Strah je jači od svega. Tirani to znaju“, odgovorila je gospođa Spadalo, zalivajući cveće. „Na našem strahu grade svoju moć. Naš strah ih proizvodi, podiže, održava. Bez našeg straha, njih nema.“
„Kažu – podaj mi svoju slobodu a ja ću te zaštiti od opasnosti koje odasvud vrebaju. Većina pristaje na tu nagodbu.“
„Većina uvek pristaje. I biva prevarena. Zaštita je neizvesna. Kada se jednom predaš tiraninu u ruke, može s tobom da radi šta god hoće. Za njega si niko i ništa. Što da te ne zanemari.“
„Ali se manjina ipak pobuni.“
„Da, neka manjina se uvek pobuni.“
„I onda?“
„Onda – ništa. Većina pristaje, manjina se buni. I tako to ide kroz ljudsku istoriju.“
„I mi smo uterivali strah u kosti, ali ovi to veštije i podmuklije rade“, umešao se drug Nabadalo sa svoje terase. Drug Nabadalo je ovom prilikom, posle niza godina, ipak izašao iz sobe, makar na terasu. Privukle su ga puste ulice. Ulice bez duša koje su se prodale za hipermarkete, šoping molove i kapitalističku mačku u džaku. „Nema poštovanja bez straha. Čim su mase prestale da drhte pred nama, brže-bolje su potražile drugog gospodara. Eto im ga sad. Ni mi ih nismo danima držali u kućnom pritvoru. I to đuture. Sami su sebi skuvali čorbu, neka je sami kusaju. Mi ih nećemo ponovo vaditi.“
(Simonides)
