„Znaš one koji stalno omalovažavaju sve i svakog?“ kaže gospodin Zabadalo, gledajući kroz prozor. „Upravo je ulicom prošao jedan takav.“
„Misliš na?…“ pita gospođa Spadalo, strelicom ciljajući metu pikada.
„Jeste, mislim na njega.“
Gospođa Spadalo pogađa usred mete.
„Sjajan pogodak!“ usklikne gospodin Zabadalo.
„Kamo lepe sreće da je jedini. Namnožilo se takvih. Ne može se od njih živeti“, cilja sledećom strelicom gospođa Spadalo.
„Šta li ih goni da to čine?“
„Ima tu praktičnih razloga. Ako želiš nekom nešto da otmeš, da zauzmeš nečije mesto ili ga ukloniš, prvo ga omalovažiš. Omalovažavanjem pripremaš teren za napad. Potkopavaš žrtvu.“
„To je tačno. Ipak, osim praktičnih, ima tu sigurno i drugih razloga.“
„Uvek za sve ima raznoraznih razloga. Jedan nikada nije jedini. Onaj koji omalovažava pokušava da izađe na kraj sa osećanjem sopstvene ništavnosti. Čini mu se da će sebe učiniti boljim i značajnijim ako druge predstavi kao gore i beznačajnije.“
„Sa kakvim učinkom?“
„Nikakvim, naravno.“
