Susedski ratovi su i nadalje važili kao neobjašnjiv fenomen koji je imao veze i sa prekošću i praljudskom neobuzdanošću iz kojih je svaki put izbijalo nasilje. Muškarac je istupio pred vrata svoje bašte, a njegov sused je na njega krenuo sa sabljom svoga oca ili dede iz svetskog rata. Jedan drugi je izlazio unatraške iz svoje garaže na ulicu i bio je pokošen od strane svog suseda koji ga je uz uključen motor već dugo, dugo vrebao. Jedan drugi je pak bio zasut odozgo ključalom smolom, a još jedan, i nikako poslednji u toj svakodnevnoj rubrici, dobio je, dok je na kraju radnog vremena na svojoj terasi prelistavao novine, od strane svog suseda, neočekivano izašlog iz žbuna, udarac u potiljak drvenom palicom, kao što je Kain ništa manje divljački zviznuo njome svog brata Avelja.
Na takve susedske ratove nailazio je Glumac na svakom koraku. Samo što ratna zbivanja nisu bila uperena protiv druge ličnosti. Za nju nasilje nije važilo, ili još nije, nego je važilo najpre za njene stvari, i pritom nije ona, druga ličnost, bila prisutna; taj koji je vodio rat, besneo je sam za sebe, nad stvarima tog drugog, ili protiv njih, kao protiv predstavnika tog drugog; i taj nasilnik je to propratio rečima, urlao je; nije atakujući ostao nem, još ne. Jedan je gvozdenom šipkom udarao po krovu automobila. Jedan se sa pneumatskim čekićem sunovratio na, u bojama duge ofarbanu, kantu za đubre koja je kao i ostale kante na ulici – sve, i pored veličine za više kuća, prepune – trebalo da bude ista, kako to samo kante za dubre mogu da budu. Jedan je gazio, ispuštajući ratničke krike, po nekoj vrsti ruže vetrulje koju je pomoću lasa otkinuo sa vrha susedskog krova. Jedan je sprovodio svoj ratnički pies nad susedovim ogromnim baštenskim termometrom. Jedan je pišao sa merdevina na neprijateljsku leju tikvica. Jedan je skakao na granici zemljišta i komadao neprijateljski vazduh pucnjima biča, glasnijim od cirkuskog biča. Jedan je, blizu linije fronta, iz bogzna kakvog otpada raspirivao vatru i smrdljivi dim oduvavao u pravcu neprijatelja nekom paklenom mašinom kojom se, inače, na ulicama, i ne samo tamo, lišće, ko zna zašto, zajedno sa prašinom i svim mogućim đubretom, podiže u vihor i raspoređuje u prostor. Bio je to smak sveta. Ali na njega se bilo naviklo. Kao da se nikad neće okončati.
U jednu u nizu tih krvoločnosti, a nije to bila poslednja, moj Glumac se za dlaku umešao. Satara, koju je on, tupim krajem sa prednje strane, trebalo da podigne na susedski baštenski roštilj – u njegovoj bašti je stajao takav istog modela – ispala bi mu iz šake i sečivom pocepala lobanju sve do grla! Na njegovu sreću mu pamet dođe, pre nego što će to učiniti, „e sad ću to da učinim!“ u poslednjem trenutku scena iz scenarija filma o obnevidelom ubici, koji čak nije i nije bio kao oni u slapsticima; i nastavio je dalje put grada, a da se i nije osećao posebnom srećnim.
Peter Handke
iz romana Veliki pad
preveo Žarko Radaković
