Ja se bojim takvih ljudi: oni su spremni da zapale svet samo zato da bi pokazali da su dobri vatrogasci.
Ali mene nije zaprepastila pojava Hitlera na istorijskoj areni, već kako se brzo izmenio lik nemačkog društva: visokoobrazovani ljudi pretvorili su se u ljudoždere. Kočnice civilizacije pokazale su se slabačke i otkazale su prilikom prve probe.
Ilja Erenburg: Ljudi, godine, život
Knjige: 1-4
Kultura, 1962, 1964.
Prevod: Dr Milosav Babović
Knjiga prva:
Jedni već ne pamte, a drugi ne žele da upoznaju minulo. Svi gledaju napred. To je, razume se, dobro ali stari Rimljani nisu zalud obožavali Janusa. A bog Janus je imao dva lica ne zato što je bio dvoličan, kako se to često misli, već što je bio mudar: jedno lice je bilo okrenuto prošlosti a drugo budućnosti. (str. 6)
Ali u završnoj reči on (Sologub) je samo dodao da se kolektiv mora sastojati od jedinki a ne od nula, jer ako se nuli doda nula, onda se ne dobija kolektiv već nula. (str. 80)
Groblja su ličila na makete gradova: tamo su takođe postojale ulice. Na grobovima bogatih ljudi pisalo je: „Večno vlasništvo“, i to nije bila nikakva ironija, jer su grobove siromaha posle dvadeset godina prekopavali. (str. 90)
Slab umetnik kopira stvar i ostaje u sferi poređenja. Dobar umetnik slika stvar i nalazi se u stanju ekvivalentnosti… (Leže) (str. 166)
Knjiga druga
„Ja sam sve stvari u životu svome zavolela i volela oproštajem, a ne susretom, raskidom, a ne spajanjem.“ (Cvetajeva) (str. 237)
Nekad davno Pasternak je pisao: „Nemoć da se nađe i kaže istina, to je nedostatak koji se ne može nadoknaditi nikakvom veštinom kazivanja laži.“ (str. 264)
Ja sam se rodio juče i volim jučerašnju mudrost… (str. 310)
Na saslušanju Osip Emiljevič Mandeljšam je prekinuo islednika: „Bolje recite vi meni, puštate li vi nevine ili ne?“ (str. 312)
Hiljadu devetsto trideset osme godine Vsevolod Emiljevič (Majerhold) mi je rekao da se polemika ne vodi oko starih i novih formi, već oko umetnosti i falsifikovanja umetnosti. (str. 340)
Knjiga treća
Pesnik ponekad vidi ono što kritičari ne vide, pa onda oni krive pesnika za greške. Ponekad se pesnik vara zajedno sa drugim ljudima, a kritičari, kao dobri profesori, odobravajući klimaju glavama. (str. 13)
Ali mene nije zaprepastila pojava Hitlera na istorijskoj areni, već kako se brzo izmenio lik nemačkog društva: visokoobrazovani ljudi pretvorili su se u ljudoždere. Kočnice civilizacije pokazale su se slabačke i otkazale su prilikom prve probe. (str. 48)
Shvatio sam da suština problema nije u ljudskom karakteru: među preduzimačima, finansijerima, kraljevima industrije ili finansijskim magnatima bilo je ljudi i dobrih i zlih, i pametnih i ograničenih i simpatičnih i odvratnih. Nije se, dakle, radilo o njihovoj satanskoj suštini, već o besmislenosti samog društvenog uređenja. U Balzakovo vreme kapitalisti su bili pohlepni, ograničeni i ponekad svirepi, ali su podizali fabrike, odgajali rasne krave i podizali blagostanje. Njih je čovek mogao okriviti što nisu imali srca, ali nikako da nisu imali pameti. Prošlo je sto godina – i unuci Balzakovih junaka izgledali su kao ludaci. (str. 145-146)
Posle prvog svetskog rata promenila se i ljudska psihologija. Ljude su zanosile jeftine atrakcije sa Brodveja, najgluplji amerikanski filmovi i detektivski romani. (str. 163)
Knjiga četvrta
Iljf je pisao o sredini koju je dobro znao: „Kompozitori ništa drugo nisu radili do pisali dostave jedan protiv drugog na papiru za note“. „U svim časopisima sada grde Žarova. A pre deset godina su ga hvalili – sada će ga deset godina grditi. I grdiće ga za ono za šta su ga ranije hvalili. Teško je i dosadno među neustrašivim idiotima“. (str. 244)
Videti istinu pre drugih to je divno i pohvalno, čak i kada čoveka za to grde. Ali je daleko lakše varati se sa ostalima. (str. 259)
Ja se bojim takvih ljudi: oni su spremni da zapale svet samo zato da bi pokazali da su dobri vatrogasci. (str. 287)
Život je izgledao idiličan, ali ja nisam mogao da živim kao pre – vazduh je postao drugačiji. Još uvek nije bilo ni mobilizacija, ni probnih uzbuna ili zamračivanja. Međutim, rat se već vodio. Sada mi je jasno da rat uvek dolazi mnogo pre početka predstave, dolazi na službeni ulaz i strpljivo čeka u mračnoj čekaonici. (str. 289)
„Rado bih služio, ali mi je odvratno da ugađam…“ (Gribojedov) (str. 318)
Ako pisac ili slikar ne vide više od „aritmetičke“ mase i ne teže da kažu ljudima nešto novo i još nepoznato, teško da su nekom potrebni. (str. 320)
Rekao sam mu: „Posle rata možete se vratiti kući…“ Himenes je odmahnuo glavom: „Ne, star sam ja. To je, znate, najgore – biti u svojoj kući tuđ čovek…“ (str. 359)
