Internet glasilo za umetnost, kulturu i društvena pitanja
O Pekiću kao dramskom piscu u Srpskom književnom društvu razgovarali: Vesna Crepuljarević Jelena Kovačević Dunja Bojčić Marija Blagojević Lazar Bojičić
Video: Živko Nikolić
Uređuje i vodi Dejan Simonović
Ponedeljak, 6. novembar 2017. godine u 20 časova
Razgovori s razlogom:
Borislav Pekić „Život na ledu 1-5“, dnevnici
Učestvuju:
Dobrivoje Stanojević
Nebojša Lazić
Ponedeljak, 23. maj u 20 časova
Srpsko književno društvo, Francuska 7
Foto: Slavoljub Marković
Uređuje i vodi Dejan Simonović
Audio:
Povodom trideset godina od smrti Borislava Pekića
Pisac Vremena čuda napustio nas je usred Vremena Konfuzije. Iskrao se pod okriljem londonske noći, sa ironičnim osmehom na usnama.
Borislav Pekić je pisac Istorije. Ne Istorije kao trajanja, ne Istorije kao niza događaja i pojedinačnih ili grupnih sudbina, već one Istorije kojom vladaju i u okviru koje se sukobljavaju različita, unutar sebe često protivrečna, Pravila Igre – REGOLA TU PEHNIDIV. Žiža Pekićevog pripovedačkog, romansijerskog, dramaturškog i esejističkog interesovanja su uvek ideologeme. Ideologeme lične, porodične, klasne, antropološke. Ideologeme kao skup Pravila Igre i njihovih opravdanja. I, iznad svega, paradoksalnost svake od ideologema. Pekićev omiljeni postupak je neka vrsta mimikrije. On se prividno stavlja na stranu Pravila Igre o kome piše da bi ga, sve prateći njegovu unutrašnju logiku, naveo da se zaplete u vlastite protivrečnosti i da, razvivši sve svoje konsekvence, poništi polazište od koga kreće.
Dejan Simonović
Bez uspenja, bez sunovrata
Dragi gospodine Pekiću,
Usudih se da vam se, nepozvan, obratim i izvestim vas, na svoju ruku, šta se ovde dole sa nama i oko nas zbiva. Nadam se da nećete zameriti.
Da vas odmah obradujem, u demokratiju smo zagazili duboko, došla nam je do grla. Nastavimo li tako dalјe, a sva je prilika da hoćemo, biće nam je i preko glave. Ako. Sa demokratijom se ne može preterati.
Višestranački pelcer se lepo primio i odlično uspeva – imamo više stranaka nego glasača. Prevazišli smo političke podele, svađamo se i tučemo isklјučivo oko plena. Na izborima biramo po Vukovim pesmaricama – to isto, samo malo drugačije.
Diktaturu smo svrgli umnožavanjem diktatora, svaka stranka je iznedrila po jednog.
Osvojili smo slobodu govora – svako brblјa šta stigne. Nismo više poslušnici, niko neće da čuje šta onaj drugi ima da kaže. Podrazumeva se – ništa pomena vredno.
Treba zamisliti jedan svet u kome pamćenje ne bi postojalo. U kome sve što se dogodi onoga momenta bilo bi za budućnost izgubljeno. Kakav bi to svet bio, da li bi u njemu moglo da se živi, zapravo da li bi ljudska zajednica mogla da funkcioniše? Svakako ne.
Ako to pamćenje ne bi zamenilo jedan pogodan instikt da drži na okupu tu zajednicu čistom intuicijom, gubitak pamćenja značio bi kraj civilizacije. Ukoliko rasa starija biva utoliko njeno pamćenje slabi. Zbog toga i naša civilizacija pati od nepamćenja odnosno od zaboravljanja onoga što je u njenom razvoju bilo bitno, otuda se i približavamo njenom kraju.
