Povodom trideset godina od smrti Borislava Pekića
Pisac Vremena čuda napustio nas je usred Vremena Konfuzije. Iskrao se pod okriljem londonske noći, sa ironičnim osmehom na usnama.
Borislav Pekić je pisac Istorije. Ne Istorije kao trajanja, ne Istorije kao niza događaja i pojedinačnih ili grupnih sudbina, već one Istorije kojom vladaju i u okviru koje se sukobljavaju različita, unutar sebe često protivrečna, Pravila Igre – REGOLA TU PEHNIDIV. Žiža Pekićevog pripovedačkog, romansijerskog, dramaturškog i esejističkog interesovanja su uvek ideologeme. Ideologeme lične, porodične, klasne, antropološke. Ideologeme kao skup Pravila Igre i njihovih opravdanja. I, iznad svega, paradoksalnost svake od ideologema. Pekićev omiljeni postupak je neka vrsta mimikrije. On se prividno stavlja na stranu Pravila Igre o kome piše da bi ga, sve prateći njegovu unutrašnju logiku, naveo da se zaplete u vlastite protivrečnosti i da, razvivši sve svoje konsekvence, poništi polazište od koga kreće.
Ponovo su se pokrenuli slonovi, na kojima ova nesrećna zemljina ploča počiva. Dosadašnja Pravila Igre, ona REGOLA TU PEHNIDIV na koja smo naučili, prestaju da važe a nova se tek oblikuju. Vreme Konfuzije je međuvreme. Nešto kao pozorišna pauza u toku koje sabiramo utiske, pripremajući se na nove preokrete, spremni da, kada se reflektori upale, na pozornici ugledamo neke sasvim drugačije kulise, bitno izmenjene glavne junake i njihove međusobne odnose.
Borislav Pekić je otišao u pauzi između činova. Dalji tok predstave moraćemo da odgledamo sami.
Dejan Simonović
(leto 1992. godine)