Internet glasilo za umetnost, kulturu i društvena pitanja
Ekselens je bio nalik kakvom srednjovekovnom zamku. Opasivao ga je šanac s vodom i pokretnim mostom. Zamak znanja, pisalo je na ulazu.
Zveknuo sam alkom o drvena vrata na kojima je, krupnim kitnjastim slovima, bilo ispisano ime Spiridona Antića i, sitnijim, jednostavnijim, ime njegovog pomoćnika Slaviše Garića.
Ušao sam ne sačekavši odgovor. Vrata su bila masivna, trebalo je napora da se pokrenu. Prostorija je bila ovalna, pećinski neravnih kamenih zidova.
Odglavinjao sam u pepeljasto, nakiselo predvečerje. Smucao sam se sporednim, vijugavim uličicama, ono najbolje je uvek zavučeno.
U prethodnom životu sam se tek prebacivao s mesta na mesto. Proždirao prostor koji nisam mogao da poništim. Prostor je sada poprimio zapanjujuću gustinu, ali me nije ni pritiskao, ni stešnjavao.
Našao sam se u uličici gotovo istovetnih dvospratnih dvorišnih kuća. Ni sirotinjskih, ni raskošnih. Žive li u njima istovetni dvorišno-dvospratni ljudi?
Pažnju mi je privukla tabla na jednoj kapiji. Svetlucala je zelenkastom svetlošću. Šta bi to moglo biti? Priđoh da pogledam.
Najavljivala je predavanje, naslovljeno sa: Kako pocepati stvarnost?
Bilo je navedeno i ime predavača. Pažnja mi je kliznula preko tog imena, nije mi ništa značilo.
Slabo sam pamtio imena. Bila su nevažna, prilepljena tuđom namerom, ne izabrana voljom onih na koje se odnose. Pod tim i tim imenom, kaže se. I to je zaista pod. Ime se nosi, kao i svaki drugi teret.
Pocepati stvarnost? Šta li mu je pa to? Mogao bih da svratim kada me je put već naneo. Baš da vidim šta ću čuti. Nisam u ljubavi sa stvarnošću. Olabavio bih njen stisak kada već ne mogu da je satrem.
Stigao sam u pravi čas, tik pred naznačeni početak.
Pritisnuo sam zvono na ulazu. Na kapiji je bljesnuo ljubičasti natpis: Kroči, ne oklevaj!
U omanjem predvorju nisam zatekao nikog. Obreo sam se u prohladnoj prostoriji sa drvenom katedrom i drvenim stolicama. Podsećala me je na nešto ali nikako da otkrijem na šta. Bilo je to duboko zatrpano sećanje iz nekih davnih vremena. Zbog nečeg kao da sam očekivao mišje rupe u zidovima, one iz crtanih filmova. I paučinu po uglovima. Nije bilo ni rupa, ni paučine.
Prebrojao sam prisutne, bilo ih je sedmoro. Nije bilo razloga da brojim, nije imalo nikakve važnosti, ali sam to učinio. Brojevi su me uzeli pod svoje još u prethodnom životu. I nisu me puštali.
Očev pogled je bio zažagren. Goreo je od nestrpljenja. Volim kada je takav.
„Dakle, tako? Dakle, tako? To je to?“
Privukao je Melanijin roman. Zatim Strahinjin. Stavio ih je jedan preko drugog. Pa prekrio šakom kao da bi da ih sačuva od nekog ko bi pokušao da mu ih oduzme. Pa ponovo razdvojio.
Zagledao se u naslovne strane. Na naslovnoj strani Melanijog romana bio je sveštenik bez lica, u mantiji, sa bičem u ruci. Na naslovnoj strani Vaskrsenja Lazarevog bile su muške šake, sklopljene u molitvi.
Otvorio je, na preskok, nekoliko strana i jedne i druge knjige. Pokreti su mu još uvek bili sigurni.
„Ti si ovo čitala?“
Klimnula sam.
„I, šta kažeš, ima li tu nekakvog traga?“
Traga? Možda i ima. Za sobom ostavljaš tragove, to je neizbežno. Kuda vode? Šta otkrivaju? I ja sam ostavljala tragove iako mi to nije bilo drago. Na sreću, nisu nikog zanimali.
Zašto balon plovi nad gradom?
Kakvu poruku nosi?
Ko upravlja balonom?
O zanosu, vijuganju, marširanju.
O dverima zanata.
Privlače me dugmad koje Kuzma pritiska, mame poluge koje pokreće. Rado bih da se i sam pozabavim tom dugmadi, tim polugama.
Moja želja nije nasrtljiva, ali prožima kabinu.
„Pa dobro“, kazao je Kuzma. „Pa dobro.“
Već nekoliko dana je neuobičajeno, gotovo narogušeno ćutljiv. Izostala su predavanja. Zar je kazao sve što je imao da kaže?
„Nema žurbe. Doći će i tvoj red. Danas upravljam ja, sutra upravljaš ti. Prekosutra upravlja ko zna ko. Čemu nestrpljenje?“
Oglasio se Kuzmin mobilni. Okončavši razgovor, zadovoljno je utonuo u sebe. Pa izronio, preobražen.
Žacnula me je zavist.
Ko je i kako postupa sertifikovana isterivačica Semiramida?
Čitajte o tome u romanu rapsodiji Sotona u soliteru.
Semiramidin sajt se ne hvališe i ne zastrašuje. Ukazuje na simptome zaposednutosti, na vrste demona i demončića i njihove osobenosti. Tu je i pregled osnovnih isterivačkih postupaka. Sve u svemu, ne deluje prevarantski. Bar ne na prvi pogled. Hoće li izdržati drugi, treći?
Zasad ne budi sumnju. Ha, ne budi, kao da je sumnja nekakva uspavana lepotica. Možda i jeste.
Prolazim kroz biografiju isterivačice. Upadljivo je odsustvo Semiramidine fotografije. Odobravam to odsustvo – slikom se ubedljivije laže nego rečima.
Semiramida je završila demonološke studije na Visokoj školi za pravoslavnu demonologiju u Krasnojarsku. Prošla je obuku isterivanja demona kojom je rukovodio otac Arhibaščev, vodeći demonolog Rusije i jedan od najistaknutijih demonologa pravoslavnog i čitavog hrišćanskog sveta. Po završenoj obuci, stekla je sertifikat isterivačice prvog reda koji joj daje pravo da samostalno obavlja sve obrede isterivanja.
Pozivam navedeni broj.
Dejan Simonović
Sotona u soliteru
roman rapsodija
Satirični prikaz književnog, medijskog i društvenog života.
Priča o:
Pretvaranju, laži, maskama, ulogama, spletkama.
Borbi za položaje i moć.
Odnosu oca i ćerke.
Istrazi i istražitelju.
Објављен шири избор за награду „Београдски победник“
Жири за Награду „Београдски победник“, у саставу др Предраг Петровић (председник), др Весна Тријић, др Петар Пијановић, др Слађана Илић и др Наташа Анђелковић, одабрао је следећих тридесет романа у шири избор за овогодишње признање:
Eh, da – taj dan, taj događaj. To uzbuđenje, to nestrpljenje.
Bio je to posuvraćeni ponedeljak. Prišunjao se podmuklo, skriven iza nedelje.
Prostoriju je ispunio zujeći novinarski roj.
Iščekivalo se… Jeste, iščekivalo se.
Nikako da se zbude. Sto je, tvrdoglavo, zvrjao prazan.
Razdraženost je rasla.
„Šta tamo kuvaju?!“ uzviknuo je neko.
Uzvik je povukao uzvike.
„Šta tamo muvaju?!“
„Da im grunemo?!“
„Da jurnemo, nego šta!“
Niko ni makac.
Za stolom, pusto.
„Ne, još nije. Ne, još ne“, radili su telefoni.
„Da nije neko pandrknuo?“, zašušketao je šapat.
Dejan Simonović
Sotona u soliteru
Roman o odnosima moći.
O silama koje nas pokreću, spopliću, sputavaju, truju.
O mehanizmima književnog i društvenog života.
O spletkama i interesima.
Šta krije iskrzana aktn-tašna?
Šta nam razotkriva nestanak predsednika jednog književnog žirija?
– Knjižara akademija, Kneza Mihailova 35, Beograd;
– Knjižare Vulkan, Sremska 2, Beograd i onlajn;
– Knjižara Aleksandar Belić (Kolarčeva zadužbina, Studentski trg 5, Beograd);
– Knjižare Delfi (SKC Beograd) i onlajn;
– Knjižara Zlatno runo, Svetogorska 3, Beograd;
– Knjižara Plavi krug, Majke Jevrosime 2, Beograd.
