„Šta misliš o identitetima?“ pita gospođa Spadalo, sklopivši knjigu koju upravo čita. „Mnogo se piše i govori o tome.“
„Tema je u trendu“, odgovara gospodin Zabadalo preko ramena, zadubljen u onlajn partiju šaha sa drugom Nabadalo.
„Završi partiju, da te ne prekidam.“
„Još nekoliko poteza i gotovo je. Doterao sam mu cara do duvara.“
„Što se ne preda?“
„Znaš da se Nabadalo nikada ne predaje. Moram da ga matiram.“
I to se zbi.
„Dakle, identitet?“ ne zaboravlja pitanje gospođa Spadalo.
„Koliko sam razumeo, to neki smatraju slagalicom. Uzmeš malo odavde, pokupiš nešto odande, štrpneš malo onde, zahvatiš malo ovde i eto ga. Prividno postoji a zapravo ga nema.“
„Čudno shvatanje. Kada pravim pitu od sira, trebaju mi voda, brašno, so, jaja, sir a opet je pita pita. Ne možeš reći da ne postoji. I da je nije slasno pojesti.“
„Gde me nađe, znaš da obožavam pite. Pođe mi voda na usta kada ih pomeneš.“
„Ili auto. Auto je sastavljen od silesije različitih delova pa je opet auto. Ili krevet. Ili kuća. Ili šta god hoćeš.“
„U pravu si, osporavatelji identiteta zaboravljaju da celina nije zbir delova već nešto sasvim drugo od onoga od čega je načinjena. I da nečemu služi. Pitu jedemo, auto vozimo, u kući živimo, u krevetu spavamo.“
„Kažu i da se to što zovemo identitetom neprekidno menja.“
„To nije sporno. I ja nisam isti onaj koji sam bio sa deset godina, ali sam opet ja, ne neko drugi.“
„Koliko vidim, ima i onih koji brane identitet. Ne dopuštaju da se dirne u njega. Svaka sumnja ih čini ljutim i nervoznim.“
„Da, osporavatelji ih, pogrdno, zovu esencijalistima dok sebe vide kao konstruktiviste.“
„Misliš li da su esencijalisti u pravu?“
„I jesu i nisu. U pravu su utoliko što identitet postoji, radi posao kome je namenjen, deluje. I što smo za identitete emotivno i intelektualno vezali. U krivu su što identitet vide kao nekakav komad. U sebe zatvoren, nerazgradiv, nepromenljiv. Samostvoren ili stvoren božjom voljom. Rekao bih kao kamen ili stenu, ali bi i to bilo pogrešno jer se i stene stvaraju.“
„Obično je to tako, u ratu ideja nijedna od zaraćenih strana ne mari za istinu.“
„Tako je, i tu se ratuje se da zaposele teritorije, istina je nevažna.“
„Mislim da ti Nabadalo nešto poručuje.“
Zaista, na monitoru je pisalo:
„Revanš sutra! Razbucaću te!“
„Jedva čekam“, odgovorio je Spadalo.
„Revanš. Njemu je više do velikog istorijskog revanša. Hoće li ga dočekati?“
(Simonides)