Dejvid Grejber
Utopija pravila: O tehnnologiji, gluposti i skrivenim radostima birokratije
S engleskog prevela Lucy Stevens, Geopoetika, 2016.
Ovo nije prikaz knjige. Ovo je odgovor na njen izazov.
Ako osećate da vam birokratija otima i uništava život, u pravu ste.
Ako mislite da birokratija radi po principu: zašto jednostavno kad može komplikovano, niste pogrešili.
Ako verujete da birokratija zapetljava procedure i gomila obrasce da bi nečim opravdala svoje parazitsko postojanje, pogađate tamo gde treba.
Ako ste ubeđeni da vas birokratija bespotrebno kinji, razotkrili ste birokratski sadizam kome smo svakodnevno izloženi.
Birokratija je oblik prisile iza koje stoji gola fizička sila:
„Policijski pendrek je upravo ona tačka u kojoj se susreću birokratski imperativ države za nametanje jedinstvene administrativne sheme i njen momopol nad prinudnom silom. Samim tim, sasvim je razumljivo što se birokratsko nasilje prvenstveno sastoji od napada na one koji insistiraju na alternativnim shemama interpretacije.“
Šta god da započnete, upadate u živo blato procedura, vezuju vam i ruke i noge gomilom propisa, zatrpaju vas rastućom hrpom obrazaca. Više vremena potrošite probijajući se kroz gustu birokratsku džunglu nego što uložite u stvarni rad.
Učinak je posebno poguban po umetnost, nauku, obrazovanje, priklještene besomučnim administriranjem.
„U prirodi je birokratskog autoriteta da predstavlja nekakav rat protiv ljudske imaginacije.“
Ni medicina nije bolje prošla.
Lekar više i ne stiže da vas pregleda kako valja. Pregled je, usotalom, nebitan. Važnije je da vodi evidenciju pacijenta, na šta ste svedeni, nego da vas leči.
Običan viruščić je čitavu planetu bacio na kolena, izvrgao ruglu medicinu, srušio zdravstvene sisteme između ostalog i zbog toga što veselo radi svoj virusni posao umesto da dangubi bakćući se formularima.
Za birokratiju, svet postoji radi obrazaca i rubrika. Van toga, ničeg nema.
Birokratija je, u neku ruku, samosvrhovita. Vrsta je državnog ili organizacionog ludila.
Ali to nije sve. Iako jalova, birokratija, upavo presipanjem iz šupljeg u prazno, obavlja svoj najvažnii posao: to je zauzdavanje i umrtvljavanje društva, gušenje svake energije.
Cilj birokratije je da nas doslovno postavi na svoje mesto. Da nas ubaci u za nas određenu društvenu pregradu i u njoj zadrži.
Birokratija nije sredstvo organizovanja državne ili poslovne uprave već alat moći kojim se čuva i uvećava društvena nejednakost.
I tu nema nikakve razlike između privatne i državne birokratije.
Grejber razbija neoliberalni mit da se privatni sektor, za razliku od javnog, opire birokratizaciji. Naprotiv.
„Ovaj proces postepene fuzije javne i privatne moći u jedinstven entitet, ispunjen pravilima i propisima, a čiji je konačni cilj da prosredstvom profita iznudi bogatstvo, još je bez imena. Mi, međutim, u svakom segmentu života možemo videti njegove efekte. Naš dan je ispunjen administrativnim obavezama. Obrasci postaju sve duži i sve složeniji. Čak su i računi, karte ili članarina za sporstke ili čitalačke klubove praćeni stranicama legalističkih sitnih slova.“
Birokratija je sredstvo izrabljivanja:
„Ali u ovom konretnom slučaju, i u širem političko-ekonomskom kontekstu, gde je birokratija glavno sredstvo da malešni deo populacije od nas ostalih izvlači bogatstvo, stvorili smo situaciju gde je potraga za slobodom od proizvoljne moći dovela do stvaranja još više proizvoljne moći. Ishod je da propisi guše egzistenciju, da se naoružani čuvari i bezbednosne kamere pojavljuju svuda, da su nauka i književnost ugušeni, a svakome od nas sve veći deo dana oduzima popunjavanje obrazaca.“
Društvo umire okovano birokratskim lancima.
(Andromeda Jakovljević)
