Po propasti komunizma, drug Nabadalo je prešao u najstrožu ilegalu. Zabarakadirao se u svoj stan, odbijao da ima bilo kakvog posla s najcrnjim reakcionarnim vremenom koje je nastupilo.
„Čim je pao Zid, znao sam da će se loše završiti. Kuća bez Zida nema na čemu da stoji.“
O drugu Nabadalu su se starali gospodin Zabadalo i gospođa Spadalo. Snadbevali su ga životnim potrepštinama, regulisali račune, i brinuli o svemu što uz život, čak i u ilegali, ide.
Drug Nabadalo je, ipak, želeo da bude obavešten. Novine je čitao između redova, bila je to veština kojom je ovladao još u njihovo vreme, ko nije umeo da čita između redova bio je izgubljen, očas bi zglajznuo, skrenuvši s linije.
Naučio je i da zaviri iza slika koje mu televizija isporučuje.
Snalazio se i na internetu.
„Laže se više i masnije nego u naše vreme“, govorio je. „Mi smo se bar trudili da laž koliko-toliko liči na istinu. Ovi danas… Boli ih briga. I laž je bila jedna. Sad ih ima milion.“
Gospođa Spadalo i gospodin Zabadalo mu nisu protivrečili. Nešto zbog toga što drug Nabadalo nije trpeo da mu se protivreči, nešto zbog toga što su i sami uviđali da je čovek u pravu.
Drug Nabadalo nije imao sažaljenja prema onima koji su ostajali bez posla, siromašili, dok su se fabrike zatvarale jedna za drugom, preduzeća propadala kao da ih zemlja guta.
„Sami su to hteli. Šta su posejali, to i žanju. Mi im nismo valjali. Srušili su očas posla sve ono što smo mi decenijama stvarali. Zamenili su budućnost za šoping centre. Više su voleli slatkorečive prevarante i lakoreke lopove. Progutali su njihove šarene laže, sami su sebi krivi. Obećavali su im šećerleme, dobili su splačine. Neka ih sada kusaju. Hteli su gazde, eto im gazda. Sada su stvar koju gazda upotrebi i baci. A lepo smo im govorili ali nije imao ko da sluša. Ušla im voda u uši.“
Drug Nabadalo je prošetao od zida do zida. Nije zapostavljao sobnu gimnastiku, hteo je da bude spreman za „kada kucne čas“.
„Varaju se oni koji misle da je ovo kraj. Potisli su nas ali nas nisu uništili. Vratićemo se mi. A onda ćemo da isponabadamo sve ove koji se sada šepure i razmeđu. Neće nam biti prvi put. Znamo mi kako treba s tim ološem. A blentavu masu ćemo čvršće držati na uzdi. Za njihovo dobro. Čim ih pustiš da sami odlučuju, opredele se za najgore. Treba im svesna avangarda da ih vodi.“
(Simonides)
