Internet glasilo za umetnost, kulturu i društvena pitanja
„Zastrašujuće je kako se političke emocije lako proizvode“, isključuje gospodin Zabadalo razjareni televizor. „I to veoma žestoke.“
„To je zato što su nestvarne“, kaže gospođa Zabadalo. „Mogu se oblikovati po želji jer se ne zasnivaju na ličnom iskustvu već na predstavama.“
„Ko su proizvođači političkih emocija?“
„Oni koji su ujedno proizvođači političkih predstava.“
„Političari?
„Svakako. Intelektualci, takođe.“
„Mediji, neizostavno.“
(Simondes)
Gospodin Zabadalo se duboko zamislio. I smislio.
Liberalizam: ideologija individualističke srednje klase u usponu.
Autoritarni sistemi: pribežište srednje klase u propadanju.
Svetski uspon auroritarnih sistema zanosvan je na pauperizaciji, marginalizaciji, statusnoj i materijalnoj panici srednjih klasa.
U umreženim, oligopolskim društvima sve drastičnijih nejednakosti, liberalizam promašuje ono bitno.
(Simonides)
„Nisam nikada doživeo slom živaca“, kaže gospodin Zabadalo. „Znači li to da sam uskraćen za bitno ljudsko iskustvo?“
„Ne bih rekla da si uskraćen“, odgovara gospođa Spadalo, zakuvavajući kafu.
„Možda pošteđen. Ima li čovek pravo da bude pošteđen?“
„Ne radi se o pravu. Nije te zadesilo. I bolje što nije. Strašno je to.“
„Ti si to doživela?“
Neki ljudi, u svojim kabinetima, gonjeni sopstvenim fantazmama, strahovima, ambicijama, mržnjama, interesima, donose odluke čije posledice snose drugi ljudi.
Svet se deli na one koji odlučuju i one o kojima se odlučuje, zaključuje gospodin Zabadalo.
Tih dana drug Nabadalo bio je nakrivo nasađeniji nego obično. Praska i grmi, cela zgrada odjekuje.
„Šta li mu je?“ pita se gospođa Spadalo.
„Idem da izvidim“, kaže gospodin Zabadalo.
„A da te nečim ne gađa?“ oprezna je gospođa Spadalo.
„Pripitomiću ga već“, pun je pouzdanja gospodin Zabadalo.
Odmah moram da vam kažem da ja sočinjenija tog gospodina Zabadala već duže vreme pratim i da imam utisak da, u njegovom slučaju, nomen est omen! Sumnjao sam da se iza njegovog lika i dela krije neka druga osoba koja, ne želeći da se javno eksponira, svoje misli plasira putem izmišljenog lika. Međutim, stvarnost me je demantovala. Evo, baš pre neki dan, dok sam se vraćao iz grada, ugledah nekog gospodina kako stoji na ulici, okreće se oko sebe, gleda gore, gleda dole… delovaše zbunjeno. Pomislih da se izgubio, da nije iz kraja, da nije, pu-pu, dementan… Pođoh da ispunim svoju moralno-građansku dužnost i ispitam slučaj. Dok sam jednim okom gledao nepoznatog gospodina a drugim proveravao kada će da se upali zeleno na pešačkom (nisam se usuđivao da pretrčim na crveno i rizikujem egzistenciju u situaciji koja nije za najveću brigu), neznancu priđe neki čovek i reče: “Dobar dan gospodine Zabadalo!” Zastadoh iznenađen. Predmetna dvojica se upustiše u razgovor a ja shvatih da bih bio običan višak i ostadoh još malo da ih posmatram sa druge strane ulice (ne nije to ona strana gde stanuju devojčice, tu stranu nikad nisam pogodio što ozbiljno narušava neke zakone verovatnoće ali to sad nije tema). Nisam mogao da ih čujem pa odlučih da je vreme da se, kao i pomalo zaboravljeni gospodin Julije Cezar, vratim svojim poslovima.
Šta vidim kada se okrenem? pita se gospodin Zabadalo.
Zavisi na koju stranu, odgovara samom sebi.
Ako se okrenem levo, vidim ono što mi je sleva.
Ako se okrenem desno, vidimo ono što mi je zdesna.
Ako se okrenem oko sebe, vidim ono što je iza mene.
„Znaš one koji stalno omalovažavaju sve i svakog?“ kaže gospodin Zabadalo, gledajući kroz prozor. „Upravo je ulicom prošao jedan takav.“
„Misliš na?…“ pita gospođa Spadalo, strelicom ciljajući metu pikada.
„Jeste, mislim na njega.“
Gospođa Spadalo pogađa usred mete.
„Sjajan pogodak!“ usklikne gospodin Zabadalo.
„Kamo lepe sreće da je jedini. Namnožilo se takvih. Ne može se od njih živeti“, cilja sledećom strelicom gospođa Spadalo.
“Mediji nas zatrpavaju hrpama navodnih događaja”, gasi televizor gospodin Zabadalo. “Proizvode ih sve sumanutijim ritmom. Stvaraju od sve beznačajnijih povoda. Dramatizuju, izmišljaju, naduvavaju.”
“Treba nečim ispuniti celodnevni program. Privući i privezati pažnju” odlaže novine gospođa Spadalo. “Treba prodati reklame.”
„Ovo se ne da čitati“, odlaže gospodin Zabadalo jednu nedavno nagrađenu i bučno hvaljenu knjigu. Uz uzdah olakšanja kao da se rešio teškog tereta.
„Nagrade bi trebalo dodeljivati sa desetogodišnjom zadrškom. Tekuće godine nagrađivati ono što je objavljivano pre deset. Pustiti da vreme učini svoje. Da se sve slegne. Šta ne izdrži bar desetogodišnju probu, nije vredelo ni kada je nastalo.“
(Simonides)
