Internet glasilo za umetnost, kulturu i društvena pitanja
Tih dana drug Nabadalo bio je nakrivo nasađeniji nego obično. Praska i grmi, cela zgrada odjekuje.
„Šta li mu je?“ pita se gospođa Spadalo.
„Idem da izvidim“, kaže gospodin Zabadalo.
„A da te nečim ne gađa?“ oprezna je gospođa Spadalo.
„Pripitomiću ga već“, pun je pouzdanja gospodin Zabadalo.
“Prošao poligraf! Pao na poligrafu! Izbegao poligraf! I šta s tim? Nikom ništa. Pojeo vuk magarca. Daću ja njima njihov poligraf!” gužva ljutito novine drug Nabadalo. “Nama bi u naše vreme nitkov propevao bez ikakvog poligrafa. Imali smo svoje metode.”
“Kažu da te metode nisu bile previše nežne”, primećuje gospođa Spadalo.
“Preteruje se, drugarice, mnogo se preteruje. Hoće da nas ocrne kao nasilnike. Ne kažem, ponekad si gada morao da istreseš iz gaća da bi iz njega istresao istinu. Ali to nije bilo toliko često. Mogla je iz bitange da se istisne istina kao zubna pasta iz tube, ako si znao kako.“
„Spadam s nogu. Skapavaj na poslu, dirinči po kući, gnjavi se po prevozu. Čisti, peri, kuvaj, peglaj. Idi na posao, vrati se s posla. I tako iz dana u dan“, žali se gospođi Spadalo komšinica Jadalo.
„Zvuči kao neka pesma. Zašto me pokušaš da je otpevaš? Biće ti lakše. Kažu da pesma olakšava duši“, primeti gospođa Spadalo.
„Nije meni do pevanja“, sumorno će gospođa Jadalo. „Da mi je da jednom odem pod zemlju pa da se tamo ljudski odmorim.“
Po propasti komunizma, drug Nabadalo je prešao u najstrožu ilegalu. Zabarakadirao se u svoj stan, odbijao da ima bilo kakvog posla s najcrnjim reakcionarnim vremenom koje je nastupilo.
„Čim je pao Zid, znao sam da će se loše završiti. Kuća bez Zida nema na čemu da stoji.“
