„Odavde se grad vidi kao na dlanu“, reče gospodin Zabadalo.
„Sve se vidi i ništa se ne vidi“, kaza gospođa Spadalo. „Vidimo građevine, vidimo ulice. Po tim građevinama žive, rade, kupuju, zabavljaju se neki ljudi. Po ulicama se kreću vozila i pešaci. Ne znamo ko su ti ljudi. Ni šta u ovom trenutku čine. Ni zašto čine to što čine. Ne znamo kuda se i zašto kreću.“
„Tako mu to dođe, ono najvažnije se nikada ne vidi“, zaključuje gospodine Zabadalo.
„A ti bi da zabodeš nos u to što se ne vidi?“
„Tako sam nekako ustrojen. Više volim da zabadam nego leba da jedem. Priznaj da bi i ti da zaviriš u te ljude, njihove sudbine, njihove ćudi.“
„Ne bih imala ništa protiv“, prevuče rukom preko prizora gospođa Spadalo, kao da bi da sa grada skine nekakav pokrov.
(Simonides)
