Doktori su dolazili Nataši i pojedinačno i na konzilijume, govorili mnogo francuski, i nemački, i latinski, osuđivali jedan drugog, prepisivali najrazličitije lekove od svih bolesti za koje su znali; ali ni jednom od njih nije padala na um prosta misao da njima ne može biti poznata bolest od koje je bolovala Nataša, kao što im ne može biti poznata nijedna bolest od koje pati živ čovek; jer svaki živi čovek ima svoje osobine i uvek ima osobitu i svoju novu, složenu, medicini nepoznatu bolest, ne bolest pluća, jetre, kože, srca, nerava itd., zapisanu u medicini, nego bolest koja se sastoji iz jednog od nebrojenih sticaja patnji tih organa. Ova prosta misao nije mogla doći doktorima (kao što ne može vračari pasti na um misao da ne može uvračati) zato što je njihov posao u životu bio u tome da leče, jer su zato dobijali novaca i jer su na taj posao utrošili najbolje godine svog života. A uglavnom ta misao nije mogla doći doktorima zato što su videli da su nesumnjivo od koristi, i doista su bili od koristi svim ukućanima Rostovima.
Bili su od koristi ne zato što su primoravali bolesnicu da guta većinom škodljive stvari (ta se škodljivost malo osećala, jer su se škodljive stvari davale u maloj količini), nego su bili od koristi, potrebni, neizbežni (razlog – zašto uvek ima i biće tobožnjih izlečitelja, vračara, homeopata i alopata) zato što su zadovoljavali duševnu potrebu bolesnice i onih ljudi što vole bolesnicu. Oni su zadovoljavali onu večitu čovekovu potrebu nadanja u olakšanje, potrebu da s njim neko saoseća i da za njega radi, koju čovek oceća kad boluje. Oni su zadovoljavali onu večitu čovekovu potrebu – koja se kod malog deteta opaža u najprimitivnijoj formi – da se protrlja udareno mesto. Dete se udari i odmah trči na ruke majci ili dadilji da mu poljube i protrljaju mesto koje ga boli i bude mu lakše kad mu bolesno mesto protrlaju ili poljube. Dete ne veruje da oni koji su od njega jači i pametniji nemaju načina da pomognu njegovom bolu. I nada na olakšanje i izraz saosećanja dok mu mati trlja čvorugu – uteše ga. Doktori su Nataši
bili od koristi time što su ljubili i trljali bobo, uveravajući je da će začas proći ako kočijaš ode u apoteku u Arbatskoj ulici i uzme za rublju i sedam grivana praškova i pilula u lepoj kutijici i ako ona bude uzimala te praškove u prekuvanoj vodi, tačno na dva sata, ni manje ni više.
Šta bi radili Sonja, grof i grofica kad bi gledali a ništa ne počinjali, da nije bilo tih pilula na sate, toplog napitka, pilećeg kotletića i svih sitnica u načinu života koje je propisao doktor, pa je onima oko bolesnice bilo i zanimanje i uteha pridržavati se tih propisa? Kako bi grof podneo bolest svoje ljubimice kad ne bi znao da ga je njena bolest stajala hiljadu rubalja i da on neće požaliti još hiljada da joj pomogne; kad ne bi znao da on, ako se ona ne oporavi, neće požaliti još hiljada i da će je odvesti u inostranstvo i tamo praviti konzilijume; kad ne bi imao mogućnosti da priča detaljno kako Metivje i Feler nisu razumeli, a Friz je razumeo, a Mudrov još bolje odredio bolest? Šta bi radila grofica kad se ne bi mogla ponekad zavaditi s bolesnom Natašom zbog toga što se nije tačno pridržavala doktorovih naredaba?
Lav Tolstoj Rat i mir
Prevod: Milovan i Stanka Glišin
