Rajner Marija Rilke
Zapisi Maltea Lauridsa Brigea
Izbor, prevod i napomene: Branimir Živojinović
Predgovor: Mirko Krivokapić
Nolit 1996.
Kako to, na primer, da mi nikad nije dolazilo do svesti koliko lica ima? Postoji mnoštvo lјudi, ali još mnogo više lica, jer svako ima više njmh. Ima lјudi koji isto lice nose godinama, i ono ce, naravno, troši, prlјa ce, lomi ce u borama, širi ce poput rukavica koje smo nosili na putovanju. To su štedlјivi, jednostavni lјudi; oni ga ne menjaju, čak ne nose ni na čišćenje. Dovolјno je dobro, tvrde, i ko im može dokazati suprotno? Istina, tu se pitamo — pošto imaju nekoliko lica — šta li rade sa ostalima? Čuvaju ih. Da ih nose njihova deca. Ali dešava ce da i njihovi psi izlaze na ulicu s tim licima. Što da ne? Lice je lice.
UČIM da gledam. Ne znam razloga tome. Ali sve u mene ulazi dublјe i ne zaustavlјa ce na onom mestu na kojem se inače uvek okončavalo. U mom biću postoji neka unutrašnjosg o kojoj ništa nisam znao. Sve sad odlazi tamo. Ne znam šta se onde zbiva.
Danas sam napisao pismo, a pri tom mi je palo na um da sam ovde tek tri nedelјe. Tri nedelјe drugde, na selu, na primer, mogle su prolaziti kao jedan dan, dok su ovde to godine. A i ne želmm više da pišem pmsma. Što bih nekome kazivao da se menjam? Ako se menjam, zacelo ne ostajem onaj koji sam bio, a ako sam nešto drugo nego do sada, jasno je da nemam poznanika. A tuđim lјudima, lјudima koji me ne poznaju, nikako ne mogu pisati.
Lica
JESAM li to već rekao? Učim da gledam. Da, počinjem. Još mi loše polazi za rukom. Ali želim da iskoristim svoje vreme.
Kako to, na primer, da mi nikad nije dolazilo do svesti koliko lica ima? Postoji mnoštvo lјudi, ali još mnogo više lica, jer svako ima više njih. Ima lјudi koji isto lice nose godinama, i ono se, naravno, troši, prlјa se, lomi se u borama, širi se poput rukavica koje smo nosili na putovanju. To su štedlјivi, jednostavni lјudi; oni ga ne menjaju, čak ne nose ni na čišćenje. Dovolјno je dobro, tvrde, i ko im može dokazati suprotno? Istina, tu se pitamo — pošto imaju nekoliko lica — šta li rade sa ostalima? Čuvaju ih. Da ih nose njihova deca. Ali dešava se da i njihovm psi izlaze na ulicu s tim licima. Što da ne? Lice je lice.
Drugi lјudi stravično brzo stavlјaju na sebe svoja lica, jedno za drugim, i skidaju ih. Isprva im se čini da ih imaju dovolјno zauvek, ali tek im je četrdeset godina; i evo već poslednjeg lica. U tome, naravno. ima tragike. Oni nisu navikli da štede lica, poslednje im propadne za nedelјu dana, dobije rupe, na mnogim mestima se istanji kao hartija, i onda se malo-pomalo pojavlјuje podloga, ne-lice, i oni s njim hodaju po svetu.
Vlastita smrt
OVA izvrsna bolnica je veoma stara, još u vreme kralјa Klodovika umirali su onde u nekolikim krevetima. Danas se umire u 559 postelјa. Naravno, fabrički. Pri tako ogromnoj proizvodnji pojedinačna smrt se ne izvodi toliko dobro, ali to nije ni važno. Količina se broji. Ko danas još nešto daje za dobro izrađenu smrt? Niko. Čak i bogataši, koji svakako mogu dozvoliti sebi da natenane umiru, počinju da bivaju nemarni i ravnodušni; sve ređa postaje u lјudi želјa da imaju sopstvenu smrt. Još samo malo, pa će biti isto onoliko retka kao i sopstven život. Bože, sve je tu. Čovek dolazi. nalazi jedan život, gotov, treba samo da ga obuče. Hoće da pođe ili je nateran na to: no, nema tu nikakvog napora: Voilà votre mort, monsieur. Čovek umire već kako se sluči; umire onom smrću što pripada bolesti koju ima (jer otkako su poznate sve bolesti zna se i to da različiti letalni završeci pripadaju bolestima, a ne lјudima; i bolesnik, tako reći, nema ništa da radi).
U sanatorijumima, gde se umire toliko rado i sa toliko zahvalnosti prema lekarima i sestrama, umire se jednom od smrti koje su zaposlene u toj ustanovi; na to se rado gleda. Ali ako čovek umire kod kuće, prirodno je izabrati onu ulјudnu smrt dobrih krugova sa kojom, da tako kažemo, već počinje pogreb prve klase i ceo niz njegovih predivnih običaja. Onda pred takvom kućom stoje siromasi i nauživaju se gledajući. Nјihova smrt je, naravno, banalna, bez ikakvih ceremonija. Srećni su kad nađu neku koja im za nevolјu pristaje. Sme biti preširoka: oni i dalјe malčice rastu. Samo da se ne zatvara na grudima ili da ne davi, onda je nevolјa.
Krepka svetlost
Razmicane su zavese i krepka svetlost letnjeg popodneva prelazila bi ispitivački preko svih onih bojažlјivih, zastrašenih predmeta i nespretno se vrtela u razotkivenim ogledalima.
Stihovi
Ah, ali stihovima toliko malo postižemo kad ih pišemo rano. Trebalo bi čekati i skuplјati smisao i slast celog svog života, i to po mogućnosti dugog života, pa bismo onda, sasvim pri kraju, možda bili kadri da napišemo deset redaka koji su dobri. Jer stihovi nicu osećanja, kako to lјudi misle (osećanja imamo dovolјno rano) — nego su iskustva. Radi jednog jedinog stiha potrebno je videti mnoge gradove, lјude i stvari. potrebno je poznavati životinje, potrebno je osećati kako ptice lete i poznavati onaj pokret sa kojim se mali cvetovi ujutru otvaraju. Treba se moći sećati puteva u nepoznatim krajevima, neočekivanih susreta i rastanaka koje smo dugo gledali kako se bliže – sećati se dana iz detinjstva, koji su još nerazjašnjeni, roditelјa koje smo morali vređati kad su nam činili radost i koje nismo shvatali (bila je to radost namenjena nekom drugom – ), sećati se dečjih bolesti, koje tako neobično počinju sa tolikim dubokim i teškim preobražajima, sećati se dana u tihim, suzdržanim sobama i jutara na moru, mora uopšte, mnogih mora, noći provedenih na putovanju, noći što su šumorno stremile uvis i odletale sa svim zvezdama – ali još nije dovolјno ako nam je dato da na sve to mislimo. Treba imati uspomene na mnoge lјubavne noći, od kojih nijedna nije naličila na drugu, na krikove porodilјa i na lake, bele, zaspale žene u babinjama, žene koje se zatvaraju. Ali potrebno je da je čovek bio i pored samrtnika, sedeo pored mrtvaca u sobi sa otvorennm prozorom i šumovima što nailaze na mahove. A nije dovolјno ni to što imamo uspomene. Potrebno je moći ih zaboraviti kad ih ima suviše, i treba imati veliko strplјenje i čekati da one ponovo naiđu. Jer same uspomene još ne čine ono što mi želimo. Tek kad postanu krv u nama, pogled i pokret, bezimene, tako da se više ne mogu razlikovati od nas samih, tek onda se može desiti da u jednom veoma retkom času prva reč jednoga stiha iskrsne među njima i poteče iz njih.
Salonski nameštaj
Da li je moguće, misli ono, da se još nije videlo, saznalo i reklo ništa stvarno i važno? Da li je moguće da su lјudi hilјadama godina imali vremena da gledaju, razmišlјaju i beleže, i da su te hilјade godina pustili da prođu kao školski odmor, za vreme kojeg pojedemo krišku hleba sa maslacem i jabuku?
Da, moguće je.
Da li je moguće da su lјudi, uprkos pronalascima i napretku, uprkos kulturi, religiji i filozofiji, ostali na površini života? Da li je moguće da su čak tu površinu, koja bi ipak za nevolјu nešto bila, prevukli neverovatno dosadnim tkanjem, te izgleda kao salonski nameštaj o letnjem odmoru?
Da, moguće je.
Časovnik u praznoj sobi
Da li je moguće da svi ovi lјudi sasvim tačno poznaju jednu prošlost koja nije nikad postojala? Da li je moguće da svekolike stvarnosti nisu ništa za njih; da njihov život otkucava, ni sa čim povezan, kao časovnik u praznoj sobi?
Da, moguće je.
Ljuske lјudi
To su otpaci, lјuske lјudi, koje je sudbina isplјuvala. Vlažni od plјuvačke sudbine zaleplјeni su za neki zid, za neki fenjer, za neki reklamni stub, ili teku polagano niz ulicu ostavlјajući za sobom taman, prlјav trag.
Kao zvono
Jednog koji zvuči kao zvono u čistom vazduhu.
Bolest bez osobina
Ova bolest nema nekih određenih osobina, ona uzima osobine onoga koga nanadne. Sa somnambulskom sigurnošću ona iz svakoga vadi njegovu najdublјu opasnost, za koju se činilo da je minula, i opet je stavlјa pred njega, sasvim blizu, u najbliži čas.
Zgužvano
Danas to nisam očekivao, izišao sam iz kuće tako hrabro kao da je to najprirodnije i najjednostavnije. Pa ipak, opet se pojavilo nešto što me je ponelo kao hartiju, zgužvalo me i odbacilo, pojavilo se nešto nečuveno.
Sabrano
Sad si se sabrao u sebe, vidiš kako prestaješ pred sobom u svojim rukama, s vremena na vreme nepreciznpm pokretom opisuješ obris svoga lica.
Slava
Jer ja onda još nisam shvatao slavu, to javno lomlјenje nečeg što nastaje, na čije gradilište upada gomila pomerajući mu kamenje.
Ne moli nikoga
Ne moli nikoga da govori o tebi, čak ni prezrivo. I ako prođe vreme i ti primetiš da tvoje ime kruži među lјudima, ne uzimaj ga ozbilјnije od svega drugoga što zatekneš u njihovim ustima. Pomisli: ukvarilo se, i otresi ga se. Uzmi neko drugo, neko kojim te Bog može prizvati u noći. I krij ga pred svima.
Ti najusamlјeniji, ti koji si po strani, kako su te sustigli na tvojoj slavi. Koliko vremena je prošlo otkako su temelјito bili protiv tebe, a sad se s tobom ophode kao sa sebi ravnim. I tvoje reči nose sa sobom u kavezima svoje sujete i pokazuju ih na trgovima i razdražuju ih malo iz svoje bezbednosti. Sve tvoje strašne grablјivice.
Groznica je rila
A onda je došla jedna od onih bolesti čiji je smisao bio da mi dokažu kako ovo nije bio prvi svojstven događaj. Groznica je rila po meni i sasvim odozdo izvlačila iskustva, slike, činjenice o kojima ništa nisam znao; ležao sam tu, zatrpan sobom, i očekivao trenutak kad će mi biti naređeno da sve to opet vratim u sebe, uredno, sloj po sloj. Počeo sam, ali ono mi je raslo pod rukama, opiralo se, bilo ga je previše. Onda me je zgrabio bes, pa sam sve to u gomilama bacio u sebe i zgnječio; ali ja se nisam ponovo zatvorio nad tim. I onda sam povikao, upola otvoren kakav sam bio, i vikao sam i vikao. I kad sam počeo da gledam izvan sebe, oni su već dugo stajali oko moga kreveta i držali me za ruke, i jedna sveća je bila tu, i njene velike senke su se komešale među njima. I moj otac mi je naredio da kažem šta mi je. Bila je to lјubazna. prigušena naredba, ali naredba u svakom slučaju. A bivao je nestrplјiv kad ne odgovaram.
Čir
Moj strah se povećavao. Osećao sam da se to što traže može iznenada provaliti iz mene kao čir; a onda će oni to videti i pokazati ka meni.
Neisrcpno
Ne, ne, čovek ništa na svetu ne može zamisliti, čak ni ono majmanje. Sve je sastavlјeno od toliko zasebnih pojedinosti koje se ne mogu dogledati. Žuran, kakav je već, čovek pri uobražavanju prelazi preko njih i ne primećuje da nedostaju. Stvarnosti su, međutim, spore i neopisivo iscrpne.
Poklopac
Složimo se u ovome: poklopac neke konzerve, neke zdrave konzerve, čija ivica nije povijena drukčije nego njegova sopstvena, takav poklopac ne bi trebalo da zna za bilo kakvu drugu žudnju sem da se nalazi na svojoj konzervi; to bi morao biti krajnji domet njegove moći zamišlјanja; zadovolјenje koje se ne može nadmašiti, ispunjenje svih njegovih želјa. A ima i nečeg upravo idealnog u tome da se strplјivo i blago uvrnut ravnomerno počiva na maloj suprotnoj izbočini ne oseća u sebi ivicu koja se uvukla, elastična i upravo onako oštra kao što je i on sam po rubu kad leži izdvojeno. Ah, ali koliko malo poklopaca ima koji to još umeju da cene. Ovde se sasvim lepo vidi s kakvom je pometnjom druženje sa lјudima uticalo na stvari. Ljudi, naime, ako je moguće za sasvim kratko vreme porediti ih s takvim poklopcima, krajnje nerado i loše sede na svojim zanimanjima. Delom zato što u hitnji nisu došli na ono pravo, a delom zato što su ukrivo i lјutito nasađeni odozgo, delom zato što su ivice koje idu jedna uz drugu iskrivlјene, svaka na drugi način. Izrecimo to sasvim iskreno: oni u osnovi misle samo o tome da, čim to bude iole izvodlјivo, skoče dole, da se kotrlјaju i da zveckaju. Odakle bi inače dolazile sve ove takozvane razonode i buka koju one prouzrokuju?
Zgusnuto vreme
I nerestano su išli, i tome kraja nije bilo. Grad se jedva još video; jer vreme se u međuvremenu zgusnulo, uprkos hladnoći, i postalo je sivo i neprovidno.
Masivno vreme
Tada sam doživeo ono što sad shvatam: ono teško, masivno, očajno vreme. Vreme u kojem je polјubac dvojice koji se mire samo znak za ubice što stoje unaokolo.
Spolјa
Spolјa se mnogo šta izmenilo. Ne znam kako. Ali unutra i pred tobom, Bože moj, unutra pred tobom, gledaocem: zar mi nismo bez radnje? Otkrivamo, bez sumnje, da ne znamo ulogu, tražimo neko ogledalo, hteli bismo da obrišemo šminku i skinemo sa sebe ono što je lažno i da budemo stvarni. Ali negde se na nama još zadržava delić prerušenosti, koji zaboravlјamo. Ostaje trag preterivanja u našim obrvama, ne primećujemo da su nam uglovi usana iskrivlјeni. I tako hodamo unaokolo, poruga i polovina: ni bivstvujući ni glumci.
Tapšanje
Ali tad bi oni već gromko počeli da tapšu obuzeti strahom od onoga krajnjega: kao da bi u poslednjem trenutku otklonili od sebe nešto što bi ih prinudilo da promene život.
Zgužvano
Danas to nnsam očekivao, izišao sam iz kuće tako hrabro kao da je to najprirodnije i najjednostavnije. Pa ipak, opet se pojavilo nešto što me je ponelo kao hartiju, zgužvalo me i odbacilo, pojavilo ce nešto nečuveno.
Sabrano
Sad si ce sabrao y sebe, vidiš kako prestaješ pred sobom y svojim rukama, s vremena na vreme nepreciznpm pokretom opisuješ obris svoga lica.
Slava
Jer ja onda još nisam shvatao slavu, to javno lomlјenje nečeg što nastaje, na čije gradilište upada gomila pomerajući mu kamenje.
Ne moli nikoga
Ne moli nikoga da govori o tebi, čak ni prezrivo. I ako prođe vreme i ti primetiš da tvoje ime kruži među lјudima, ne uzimaj ga ozbilјnije od svega drugoga što zatekneš y njihovim ustima. Pomisli: ukvarilo ce, i otresi ra ce. Uzmi neko drugo, neko kojim te Bog može prizvati y noći. I krij ra pred svima.
Ti najusamlјeniji, ti koji si po strani, kako su te sustigli na tvojoj slavi. Koliko vremena je prošlo otkako su temelјito bili irotiv tebe, a sad ce s tobom ophode kao sa sebi ravnim. I tvoje reči nose sa sobom y kavezima svoje sujete i pokazuju ih na trgovima i razdražuju ih malo iz svoje bezbednosti. Sve tvoje strašne grablјivice.
Groznica je rila
A onda je došla jedna od onih bolesti čiji je smisao bio da mi dokažu kako ovo nije bio prvi svojstven događaj. Groznica je rila po meni i sasvim odozdo izvlačila iskustva, slike, činjenice o kojima ništa nisam znao; ležao sam tu, zatrpan sobom, i očekivao trenutak kad će mi biti naređeno da sve to opet vratim y sebe, uredno, sloj po sloj. Počeo sam, ali ono mi je raslo pod rukama, opiralo ce, bilo ga je previše. Onda me je zgrabio bes, pa sam sve to y gomilama bacio y sebe i zgnječio; ali ja ce nisam ponovo zatvorio nad tim. I onda sam povikao, upola otvoren kakav sam bio, i vikao sam i vikao. I kad sam počeo da gledam izvan sebe, oni su već dugo stajali oko moga kreveta i držali me za ruke, i jedna sveća je bila tu, i njene velike senke su ce komešale među njima. I moj otac mi je naredio da kažem šta mi je. Bila je to lјubazna. prigušena naredba, ali naredba y svakom slučaju. A bivao je nestrplјiv kad ne odgovaram.
Čir
Moj strah ce povećavao. Ocehao sam da ce to što traže može iznenada provaliti iz mene kao čir; a onda će oni to videti i pokazati ka meni.
Neisrcpno
He, ne, čovek ništa na svetu ne može zamisliti, čak ni ono majmanje. Sve je sastavlјeno od toliko zasebnih pojedinosti koje ce ne mogu dogledati. Žuran, kakav je već, čovek pri uobražavanju prelazi preko njih i ne primećuje da nedostaju. Stvarnosti su, međutim, spore i neopisivo iscrpne.
Poklopac
Složimo ce y ovome: poklopac neke konzerve, neke zdrave konzerve, čija ivica nije povijena drukčije nego njegova sopstvena. takav poklopac ne bi trebalo da zna za bilo kakvu drugu žudnju sem da ce nalazi na svojoj konzervi; to bi morao biti krajnji domet njegove moćn zamišlјanja; zadovolјenje koje ce ne može nadmašiti, ispunjenje svih njegovih želјa. A ima i nečeg upravo idealnog y tome da ce strplјivo i blago uvrnut ravnomerno počiva na maloj suprotnoj izbočini ne oseća y sebi ivicu koja ce uvukla, elastična i upravo onako oštra kao što je i on sam po rubu kad leži izdvojeno. Ah, ali koliko malo poklopaca ima koji to još umeju da cene. Ovde ce sasvim lepo vidi s kakvom je pometnjom druženje sa lјudima uticalo na stvari. Ljudi, naime, ako je moguće za sasvim kratko vreme porediti ih s takvim poklopcima, krajnje nerado i loše sede na svojim zanimanjima. Delom zato što u hitnji nisu došli na ono pravo, a delom zato što su ukrivo i lјutito nasađeni odozgo, delom zato što su ivice koje idu jedna uz drugu iskrivlјene, svaka na drugi način. Izrecimo to sasvim iskreno: oni u osnovi misle samo o tome da, čim to bude iole izvodlјivo, skoče dole, da ce kotrlјaju i da zveckaju. Odakle bi inače dolazile sve ove takozvane razonode i buka koju one prouzrokuju?
Zgusnuto vreme
I nerestano su išli, i tome kraja nije bilo. Grad se jedva još video; jer vreme se u međuvremenu zgusnulo, uprkos hladnoći, i postalo je sivo i neprovidno.
Masivno vreme
Tada sam doživeo ono što sad shvatam: ono teško, masivno, očajno vreme. Vreme u kojem je polјubac dvojice koji se mire samo znak za ubice što stoje unaokolo.
Spolјa
Spolјa se mnogo šta izmenilo. Ne znam kako. Ali unutra i pred tobom, Bože moj, unutra pred tobom, gledaocem: zar mi nismo bez radnje? Otkrivamo, bez sumnje, da ne znamo ulogu, tražimo neko ogledalo, hteli bismo da obrišemo šminku i skinemo sa sebe ono što je lažno i da budemo stvarni. Ali negde se na nama još zadržava delić prerušenosti, koji zaboravlјamo. Ostaje trag preterivanja u našim obrvama, ne primećujemo da su nam uglovi usana iskrivlјeni. I tako hodamo unaokolo, poruga i polovina: ni bivstvujući ni glumci.
Tapšanje
Ali tad bi oni već gromko počeli da tapšu obuzeti strahom od onoga krajnjega: kao da bi y poslednjem trenutku otklonili od sebe nešto što bi ih prinudilo da promene život.
