Boto Štraus

Parovi, prolaznici
S nemačkog preveo Branimir Živojinović
Nolit, 1998.

Neaktivna, preterano informisana svest, koja vise nije u stanju da proizvodi želju, ideju, uspomenu, umesto toga doživljava izvesnu (inače samo ludilu poznatu) istovremenost nespojivoga i misli jednu salatu podataka koja se pred nju nasumce izručuje iz zaliha. Toga već sada niko nije pošteden. Kako se često uplašimo nad svim onim bizarnim što izbacuje naš sopstven arhiv! Tu su slike iz nekog filma Glaubera Rose i reči Gotholda Efraima Lesinga. Trudimo se da u tome shvatimo motiv, snagu heterogenoga. Uzalud. To je bila samo neupotrebljiva igra jednog pamćenja koje majmunski podražava mašinu. Kulturni egalitet, koji svakoj stvari priznaje istu pojavnu vrednost, jeste pustinja svesti; i ona raste, prodire do ivice idiotizma: koliko je prostran svet izmedu Ezre Paunda i Vima Telkea?
Prividno zauvek nepoznata, neprotumačljiva asocijacija; ono što je najdalje jedno od drugog u potpunoj čistoti svoje divergencije: od ovoga do onoga ne vodi nikakav put; samo smušeni kontakti podivljalog kompjutera mogu da uspostave takvu istovremenost, ali to nije kadra nijedna duša, nijedna nesvesnost.

Oktavio Pas: „Pisac ne piše iz Nacionalne palate, iz Narodnog vrhovnog suda ili iz kancelarija Centralnog komiteta: on ne govori u ime nacije, radničke klase, partija. On ne govori čak ni u sopstveno ime: prvo što istinit pisac čini jeste da posumnja u sopstvenu egzistenciju. Literatura počinje onda kad se neko zapita: ko govori u meni kada ja govorim?“

Zasićenost je apsolutni suveren naše kulture.

Ne govorim o novinarima koji se nazivaju piscima i koji uvek razumevaju da zado volje „potrebu ovih dana“. Govorim jedino o teškim igračima, naslednicima moderne, nemirnim tradicionalistima, patetičnim maniristima i svima ostalim ko­ji u očima većine važe za suvišne šašavke. A od njih je zaista ostao samo još mali broj, zanemarujući mali. Upravo sada, kad je potrošnja postala totalna (a u ovoj tački se lektira ivičnih grupa ni u čemu ne razlikuje od publike iz klubova knjige), nesumnjivo nedostaje neka nova literatura, koja bi iz odlučnog odricanja od ove mogućnosti potrošnje crpla veliku i suštinsku snagu i omogućila da nastane jedna snažna struja, koja, doduše, ne bi učinila da ponovo poteče sámo zakašnjenje tako što bi sa sobom nosila francuske otpatke i bolešljivo Artoovo šaputanje. Ali u jedno dobà u kojem je sama literatura postala autsajder kulture – autsajder u literaturi potiskuje se iz njegove ekscentrične uloge. Na mesto novoga došla je oficijelna aktivnost moda i trendova, to jest, mesto novoga u prvom redu zauzima nova vest. U meduvremenu se i kritički duh nasuprot novome odnosi u najširem smislu alergično, pre bi se reklo; on upravo uči, u skladu s vremenom, da intenzivnije koristi ono što je tu. Ali avangardi koja nije prožeta time da ce opštost, srednja povorka, jednog dana doći na njeno mesto i uzdići je do zajedničkog dobra – nedostajala bi za njen zadatak neophodna borbena snaga. Ali ko bi još mogao tako slepo verovati u svoje poslanje, u neprikosnoveno određenje pesništva kao što je to, recimo, činio Malarme, koji je bio ubeđen u to da će delatnost sveta naći okončanje u Knjizi? Knjigu uzdizati kao metaforu za univerzalni arhiv naše kulture, to bi danas bila koliko bezazlena toliko i zastarela privatna šala. Delatnost sveta glave verovatno će se okončati u 87 televizijskih kanala, a Malarmeova knjiga biće kultni objekat majušnog tajnog kružoka na univerzitetu u Viskonsinu i samo tu i nigde više na svetu nede biti sačuvana, uz puno poštovanja, uspomena na nju. Onde gde sâmo pismo nestaje iz središta kulture, onde će autsajder medu piscima, ekscentričar, postati smešna patuljasta figura – radikal koji se maša za korenje na jednom kontinentu koji u celini klizi naniže.

Ali gde preživljavaju strahovi u našoj kulturi?
U snu u kojem nas guši noćna mora, da, taj san ostaje i neprestano se vraća, neotklonjivo. Isto tako realan i dubok je strah miliona psihički obolelih i klinički usamljenih. Ali strah od atomskih otpadaka, prenaseljenosti, katastrofa zbog gladi itd.? Ne. Ne postoji realan strah pred nekom kolektivnom sudbinom. To je briga, politička savest. eventualno očajanje, uvek samo refleksija nečeg suštinski apstraktnog u sopstvenoj duši. Pa šta predstavlja, u osećaj- nom horizontu pojedinca, neka masovna smrt? Ništa, u samom dnu duše steganje ramenima (ili čak: potajna slutnja o zbrinutosti, o skraćenju i ukidanju nekog suviše ličnog trnovitog puta). Može biti da je pre prve smene milenija zaista postojalo nešto nalik na epidemiju straha, neka masovna psihoza koja se mogla raširiti putem vrelog medija religije. Stoga je propast verovatno za svakoga imala ličan izgled. Ko je verovao u pakao, poznavao je njegove muke. Ali danas, ima li nekog straha od budućnosti, tako da bismo svoju kuću uredili prema tome? Ne izgleda da ima, uprkos ekološkom šoku i demonstracijama protiv atomskih centrala. Uistinu smo još i danas poslušni sadašnjosti u jednoj meri koja se graniči sa prokletstvom.

S jedne strane: brza misao o „zakržljavanju ruke“, o skidanju rezâ s čela, o povećanju znanja, o ubrzavanju raspadanja znanja – a s druge: troma vremenska mera tisućleća u kojima se vrši genetska sudbina čoveka, nepromenljiva, mera koja se ne može ubrzati; telesno stanje i nasleđeni uzorci ponašanja homo sapiensa su od starijeg kamenog doba ostali gotovo na istom mestu. Pogoršanje nasledne supstance tokom kulturne evolucije bezmalo je irelevantno, jer ona je tako brza da biološka evolucija – otprilike 100.000 puta sporija – ostaje gotovo neefikasna. Od Karla Velikog prošlo je tek četrdeset generacija. (Fridrih Kramer, „Napredak putem odricanja“).