Ima ona Brehtova*:
„Ajkulama umakoh,
Tigrove poubijah,
Požderaše me
Stenice.“
Kaza gospođa Spadalo.
„Tako mu je to. Živimo u doba stenica!“ uskliknu gospodin Zabadalo.
Internet glasilo za umetnost, kulturu i društvena pitanja
„Svet je, mahom, naseljen voajerima i egzibicionistima“, primećuje gospodin Zabadalo na stanici gradskog prevoza.
Gospodin Zabadalo je stekao mnoge uvide na tom mestu.
Poverava, telefonski, svoju pomisao gospođi Spadalo.
„Društvene mreže su poklon s neba i za jedne i za druge“, kaže gospođa Spadalo dok priprema sutlijaš. Što se nje tiče, uvid je proveren i overen.
Šta li će, međutim, na to kazati drug Nabadalo?
Ko je drug Nabadalo?
Saznaće se kada za to dođe vreme.
(Simonides)
„Ima onih koji bi sopstveni egocentrizam da poture kao individualizam”, kaže gospodin Zabadalo gospođi Spadalo.
„Znam takve kao zlu paru“, kaže gospođa Spadalo gospodinu Zabadalo. „Za njih ne postoje drugi ljudi, sa sopstvenim željama, potrebama, ciljevima, strahovima, nadama, pravima, radostima, nevoljama.“
U šetnji šumom, gospođa Spadalo i gospodin Zabadalo naiđoše na udubljene ispunjeno raznoraznom plastikom.
„Evo čovekovog traga. Gde je čovek, tu je i đubre. Čovek bi se mogao odrediti kao životinja koja proizvodi planine đubreta. Bila bi to najtačnija definicija ljudskog bića“, reče gospođa Spadalo.
Prispeo je na ovaj svet jednog kišnog junskog jutra. Gospodin Zabadalo.
Nameran da svuda zabode svoj nos, naročito tamo gde mu nije mesto.
Rad da se pozabavi onim što ga se nimalo ne tiče.
Dok svet hita, gonjen svojim poslovima, ne obazirući se ni levo, ni desno, gospodin Zabadalo sve nešto zastajkuje, sve se nešto osvrće, sve mu je nešto neobično, sve se nečemu čudi.
Hteo bi da ustanovi kako stoje stvari na ovom svetu, ali odistinski, ne onako kako se predstavljaju. Kopka ga ono što se iza predstave skriva.