Intelektualac u politici promašuje. Zablude su bezbrojne, previdi bodu oči. Često neverovatni u svojoj očiglednosti. Kao da se susrećemo sa nastupima zapanjujućeg slepila.
Ovo nesnalaženje ili, pre, tumaranje, nije slučajno. Ono je prirodni ishod suštinski različite prirode posla koji intelektualac i političar obavljaju.
Intelektualac radi sa rečima i zamislima. U praznom prostoru u kome gotovo da i ne nailazi na otpor i prepreke. Izuzev na otpor reči i zamisli svojih intelektualnih suparnika.
Intelektualac ima vremena da svaku zamisao pretrese i obrne, svaki izraz izglača.
U ovom praznom prostoru se čini da je sve što je zamišljeno ujedno moguće i ostvarivo. Čak veoma lako ostvarivo.
Političar radi sa ljudima, okolnostima, događajima. Priklješten je tuđim voljama i tuđim delovanjem, stešnjen okolnostima, pritisnut zbivanjima koja često traže trenutan, a uvek što skoriji odgovor.
Njegovo delovanje je pre iznuđeno nego voljno.
Politika nije racionalni izbor između bolje i lošije zamisli, kako bi intelektualac voleo da veruje.
Politika je sudar ili nadigravanje volja, pokretan strastima i interesima, strahovima i žudnjama, koji se odigrava na skliskom, ili izlokanom, a skučenom terenu gde se udarci često razmenjuju nasumice.
Intelektualac bi da, iz svoje nemoći i izolacije, pobegne u politiku. I tu doživljava fijasko.
Vidi kako propadaju njegove veličanstvene zamisli koje bi donele izbavljenje, samo da ih kakav politički praktičar primeni kako valja. Suočava se sa činjenicom da nikog ne zanima to što je smislio. Ili da, u najboljem slučaju, delatnici politike štrpnu tek ponešto, neposredno upotrebljivo. Ili da se, u najgorem, njegovim načertanijima posluže kao plaštom kojim će prekriti i prikriti ono što čine, i razloge zbog kojih to čine.
Pokušavajući da se izbavi iz nemoći, intelektualac biva odbačen ili zloupotrebljen.
U gnevu, okreće se protiv onih koji su mu naneli ovu uvredu. Šalje na njih munje i gromove. Obasipa ih drvljem i kamenjem. Ili reže analitičkim skalpelom.
Ima i onih koji, da li svesno, da li nesvesno, zatvaraju oči, pretvarajući se da jeste ono što nije. Takvi postaju propagandisti i ulepšivači politike i političara u čiju su se službu stavili. Ne samo zbog opipljive koristi, koja svakako ne izostaje, već i da bi održali iluziju kako i oni i njihova misao nešto praktično znače. I kako nešto praktično čine.
Politika je delovanje, mišljenje je istraživanje, otkrivanje, oblikovanje.
Misao je slobodna, nesputana spoljnim ograničenjima. Delovanje se sa tim ograničenjima sudara na svakom koraku, uz neizvestan ishod.
Intelektulac je ponekad ekstremniji i od najekstreminjeg političara. Zanosi ga vlastita zamisao. Hteo bi da je istera do kraja. Nasuprot tome, i najesktremniji političar mora negde da se zaustavi. Ili ga će ga zaustaviti drugi. Moćniji, lukaviji, veštiji. Za razliku od misli, ni najsuverenija volja nije sasvim suverena.
Srljajući u politiku, intelektualac se upušta u bitku koja je za njega unapred izgubljena. Uspeva mu tek da nanese štetu i sebi i drugima.
Misao je moć po sebi. I nikakva spoljašnja joj nije neophodna. To je moć uvida u bogatstvo, složenost, zamršenost sveta.
Delovanje zahteva pojednostavljenje, kome se misao opire. Sužava se izbor, prenebregavaju mogućnosti.
Otud često zapanjujuć politički uspeh ograničenih pa i priglupih ljudi. Tajna njihovog uspeha je u njihovoj ograničenosti.
Političaru su od nemale pomoći i odsustvo bilo kakvih stalnih, utemeljenih nazora i moralnih obzira. Prvo mu omogućava da se, kao voda, lako prilagođava izmenjenim okolnostima. Drugo da se, bez ikakvog ustezanja, služi i ljudima, i lažima.
Dok intelektualac traga za istinom, političaru je istina nebitna, pa i štetna jer je teže upotrebljiva.
Intelektualac hoće da razume, političar da ovlada ili da se održi.
Intelektualac je čuvar istinitosti, smisaonosti, složenosti. To je njegova dužnost. Ima li važnije?