Internet glasilo za umetnost, kulturu i društvena pitanja
„Obaveze imaju nesnosnu sklonost da se gomilaju a vreme još nesnosniju da se skraćuje“, reče jednog jutra gospodin Zabadalo. „Dođe ti da ne uđeš u dan.“
„A ti zaždi u šumu“, posavetova ga gospođa Spadalo.
„Da znaš da hoću. Gde je šuma, tu je sloboda.“
(Simonides)
„Rastužuje me ovo“, kazao je gospodin Zabadalo potišteno, posmatrajući s terase opustele ulice. „Još jednom se pokazalo da je strah jači od slobode.“
„Strah je jači od svega. Tirani to znaju“, odgovorila je gospođa Spadalo, zalivajući cveće. „Na našem strahu grade svoju moć. Naš strah ih proizvodi, podiže, održava. Bez našeg straha, njih nema.“
„Ne, korona više nije naziv za virus. Korona je oznaka za nešto mnogo opasnije: pandemiju panike“, tako gospodin Zabadalo.
„Najnoviju među zdravstvenim panikama. Sećaš se, ne tako davnih: sida, ptičji, svinjski grip…“ tako gospođa Spadalo.
„Kako se ne bih sećao, još mi nisu pretvorili mozak u rešeto. Iako na tome svim silama rade. Uskoro će, kao protivnike poretka, hapsiti one koji pamte šta je bilo pre samo par sati, juče je već duboka prošlost.“
„Ima onih kojima se tek slučajno omakne istina. Toliko su ogrezli u laži“, reče gospodin Zabadalo jedne lepe zimske večeri.
„Ima i onih koji troše toliko reči da im se nikada ne dogodi da nešto zaista i kažu“, reče gospođa Spadalo.
Posle višečasovnog mrcvarenja, kojem je bila podvrgnuta prilikom zamene istekle lične karte, gospođa Spadalo se, sva izmoždena, vratila kući.
„Ovo me je više umorilo nego da sam ceo dan kopala.“
„I smišljeno je da te umori. Na delu je gvozdeni zakon administracije“, kazao je gospodin Zabadalo.
„A taj zakon glasi?“
“Poznata je sklonost ljudi da uvek iznova izmišljaju toplu vodu, predstavljajući je kao ko zna kakvo otkriće ”, reče gospodin Zabadalo, šmrknuvši.
“Misliš na nešto određeno ili govoriš onako, uopšte?” upita gospođa Spadalo, zadubljena u oblikovanje figurica od plastelina.
“Probiše mi glavu s tom njihovom dubokom državom. Te duboka držva ovo, te duboka država ono. Te duboka država davi ovog, a podržava onog. Te duboka država podstiče ovo, sprečava ono. A šta je ta njihova duboka država? Nekakva mistična sila, šta li?”
Gospodin Zabadalo posmatra kolone ljudi koji jutrom idu na posao I kolone vozila koje ih k poslu privode.
Gospodin Zabadalo smatra da je čovek mislena imenica, pa se toga i drži.
„Zaista ovo više ne mogu da čitam“, gospođa Spadalo je zafrljačila novine. Preletele su pola sobe pre nego što su pale na pod.
„Načelno, novinsko smeće ne treba uzimati u ruke. Iz higijenskih razloga“, kazao je gospodin Zabadalo, prišavši prozoru. „A opet, čovek bi da ima uvid u to kako ko podvaljuje. Novine i ostala priopćavala i postoje da bi podvaljivale. Na nama je da ne nasednemo. Istinita informacija je oksimoron.“
„Ima onih koji su uvereni u svoje pravo na plen. Pravo da prigrabe sve što im zapadne za oko“, reče gospodin Zabadalo jednog sivkastog popodneva.
„I da uklone svakog ko ih ometa da do plena dođu“, dodade gospođa Spadalo.
„Na čemu li samo zasnivaju svoje navodno pravo?“
„Ni na čemu. Prava se više ne zasnivaju. Zadesilo nas je opšte razbojništvo. Ko šta otme, na silu ili prevarom, njegovo je.“
(Simonides)
„Odavde se grad vidi kao na dlanu“, reče gospodin Zabadalo.
„Sve se vidi i ništa se ne vidi“, kaza gospođa Spadalo. „Vidimo građevine, vidimo ulice. Po tim građevinama žive, rade, kupuju, zabavljaju se neki ljudi. Po ulicama se kreću vozila i pešaci. Ne znamo ko su ti ljudi. Ni šta u ovom trenutku čine. Ni zašto čine to što čine. Ne znamo kuda se i zašto kreću.“
