Andre Žid Granice umetnosti
Kultura, 1967. Prevod: Lela Matić
„Ja se ne lepim, nije mi nikad pošlo za rukom da se sasvim zalepim za stvarnost.“ (Žid, str. XI)
„Opservacija je drugostepeni kvalitet u literaturi.“ (Flober, str. XXX)
Sve je stajalo nepomično, jer ništa nije težilo da bude bolje. (str. 5)
Raj treba uvek ponovo stvarati; nije on u nekoj dalekoj Tuliji. On leži ispod privida. (str. 7)
Umetnik i čovek, zaista čovek, koji živi radi nečega, mora unapred sebe da prinese na žrtvu. Čitav njegov život samo je put ka tome. A sada, šta obznaniti? – Čovek nauči to u tišini. (str. 9)
Doktori su dolazili Nataši i pojedinačno i na konzilijume, govorili mnogo francuski, i nemački, i latinski, osuđivali jedan drugog, prepisivali najrazličitije lekove od svih bolesti za koje su znali; ali ni jednom od njih nije padala na um prosta misao da njima ne može biti poznata bolest od koje je bolovala Nataša, kao što im ne može biti poznata nijedna bolest od koje pati živ čovek; jer svaki živi čovek ima svoje osobine i uvek ima osobitu i svoju novu, složenu, medicini nepoznatu bolest, ne bolest pluća, jetre, kože, srca, nerava itd., zapisanu u medicini, nego bolest koja se sastoji iz jednog od nebrojenih sticaja patnji tih organa. Ova prosta misao nije mogla doći doktorima (kao što ne može vračari pasti na um misao da ne može uvračati) zato što je njihov posao u životu bio u tome da leče, jer su zato dobijali novaca i jer su na taj posao utrošili najbolje godine svog života. A uglavnom ta misao nije mogla doći doktorima zato što su videli da su nesumnjivo od koristi, i doista su bili od koristi svim ukućanima Rostovima.
Reakcija i napredak
Радоје Домановић
