Uzbudljivi dani naukovanja

„I… šta sad?“ moje je bilo da, kao početnik, pitam. Eh, drhtavi, uzbudljivi dani naukovanja, koliko je slasti u njima.

„Podižemo se. Pa spuštamo. Lebdimo u mestu, kao okačeni o nebeski svod. Ponovo se podignemo. Odemo levo, skrenemo desno. Vrludamo. Danas smo u jednom, sutra u drugom delu grada.“

Bilo je to posle raskrsnice a pre Ekipe. Imao sam majstora da me, kao šegrta, podučava.

„Razumem“, kazao sam iako mi zapravo ništa nije bilo jasno. Nisam hteo da ispadnem duduk.

Majstor mi je bio nadređen. I u ovom životu sam imao nadređenog, kao i u prethodnom. Može li se uteći podređenosti, izbeći nadređenost? Može li, Agrafena? Ili će uvek jedni biti gore, drugi dole?

Potreba da se dokažem bila je neodoljiva. Da li je bila ostatak prethodnog života? Ili neuklonjivi deo mene samog?

„Kažeš da razumeš iako nije tako. Nema razloga da se pretvaraš, niko ne razume iz prve. Razumevanju treba vremena da sazri.“

I meni je trebalo vremena. Ne samo da bih razumeo šta sa tim balonom u tom balonu činimo. Trebalo mi je vremena za sve. Trebao mi je svaki sat, svaki minut, svaki sekund, svaka desetinka, svaka stotinka mog života.

„Naš posao je da nas primete. Da bi nas primetili, neophodno je da se krećemo. Mirovanje umrtvljuje pažnju. Ako smo predugo na istom mestu, utapamo se u uobičajeni prizor i više nas ne vide. Ako nas ne vide, nismo obavili svoj zadatak. Ako ne obavimo svoj zadatak, onda…“

Nije morao da dovrši rečenicu. Zna se šta sledi ako posao ne obaviš na zadovoljstvo nalogodavca.

„Iz istog razloga menjamo boje“, majstor je pokazao na deo komandne table s raznobojnim dugmićima.

„Menjamo oblike“, uperio je kažiprst na dugmad s krugom, loptom, kvadratom, trouglom, pravougaonikom.

„Dražimo im i držimo pažnju. Pažnja očas zadrema. Moramo stalno da je bockamo, štipkamo, golicamo. Pa i ošajdarimo po potrebi. Zašto nam je potrebna ta pažnja? Zašto ne možemo da je se lišimo?“

Zašto… zašto… zašto… Natalija bi do odgovora stigla očaravajuće lakim korakom.

„Ako pažnja izostane, nećemo uspeti da im prenesemo poruku. Sve menjamo. Visinu, položaj, oblik, boju, ali poruka ostaje ista. Ta poruka je cilj našeg posla. Moramo da je utisnemo u njih. Dublje od svesti.“

Vinuti se nebu pod oblake. A šta kada nema oblaka? Gde da se vineš?

„Radimo za ljude koji prodaju poruke. Koliko vidim, biznis im odlično ide.“

Tako majstor. Zvao se Kuzma Kuzmanović. Nosio je jaknu s okovratnikom i starinske pilotske naočare koje su mu gutale polovinu lica. Uživao je u svom predavanju. Maltene preo.

Eto šta ti je život. Eto šta su ti obrti sudbine. Ne tako davno, balon s porukom je lebdeo nad šoferšajbnom mog automobila. Onog maglovitog, sipljivog jutra kada me je, kao da sam taksi, pokretom ruke zaustavila žena s punđom.

Sada sam u tom balonu. Posao mi je da pomažem Kuzmi. Zapravo, da mu pravim društvo. Kuzma se sasvim lepo snalazio sam. Još uvek mi nije poveren neki određen zadatak. Možda će se i to desiti kada uđem u štos. Što pre, to bolje da se ne bih osećao suvišnim. Suvišnost me je tištala otkad znam za sebe.

Iz romana Sotona u soliteru

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail