Povodom zbirke Bezglavo, priče o zaglavljenim ljudima sa Dejanom Simonovićem o književnim i nadknjiževnim temama razgovarala Nadežda Purić Jovanović.
Nezaobilaznost društvenih mreža (koje ponekad mogu da se nazovu i državnim…)
Koliko se stavovi na društvenim mrežama, svađe i polemike koje se vode mogu podvesti pod javno mnenje? Je li to javno mnenje? Da li su ti stavovi dirigovani iz nekih centara moći ili su proizvod ličnog promišljanja autora, često anonimnih? Da li su mišljenja pokazatelj stanja/raspoloženja ili je to prosto mesto gde se mogu izneti (bilo kakve) misli u okviru „terapije pisanjem“ što je takođe jedna od ideja koje se provlače kroz sponzorisane objave?
Društvene mreže? Dugo sam ih izbegavao, sluteći u njima još jednu podvalu. Zatim sam počeo da koristim neke od njih. Nadam se da se nisam navukao.
Postale su vrsta društvene prisile. Od nas se očekuje, zapravo zahteva, da budemo na njima. Izostanemo li, pod sumnjom smo kao čudni, ako ne i nastrani.
Izazivaju nelagodnost, gađenje, zamor.
Zamor zbog haotičnog mnoštva beznačajnih informacija.
Nelagodnost jer su srušile branu između privatnog i javnog. Gurnule su privatno u javnost, srozale javno na privatno. Stvorile opšti mutljag.
Gađenje jer podstiču narcizam, egzibicionizam, vojarizam, agresivnost, destruktivnost. Besramne su i duboko antidruštvene.
Aktivnost na mrežama postaje lov na lajkove.
Društvene mreže, naizgled, pružaju priliku da se iznese sopstveno mišljenje i da se to uradi bez zadrške. Ali samim kontekstom svađalačkog ili samodopadnog ćaskanja obezvređuju ono što je rečeno.
Odsustvo zadrške vodi u brzopletost. Na društvenim mrežama se previše toga servira sirovo. Ispeci pa reci, govorilo se nekad, u promišljenija vremena. S pravom.
Nažalost, društvene mreže ne formiraju javno mnjenje. Svaki iskaz tu poprima neobavezan, ličan, usputni karakter, što onemogućava ozbiljan i obavezujući javni dijalog na teme od opšteg značaja. U sveopštoj brbljaonici više ništa nije ni bitno, ni važno.
Na društvenim mrežama ima svakakvih i ima svačega. Ima pojedinaca koji ih koriste kao psihoterapiju, ima i hroničnih dosadnjakovića, i organizovanih grupa, i armija botova koji nas, po naređenju, zasipaju unapred pripremljenim sadržajima.
Društvenim mrežama upravljaju algoritmi koji oblikuju taj naizgled spontani haos. Nevidljivi, deluju u pozadini. Kao korisnici, mi ih ne prepoznajemo. Time je dosegnut vrhunski nivo manipulacije. Manipulacija je najdelotvornija kada je neprimetna. Izaziva otpor kada postane očigledna.
Svrha društvenih mreža je sveobuvatno uhođenje o kakvom su staromodne diktature mogle samo da sanjaju. To je pravi razlog njihovog postojanja. Svaka naša aktivnost se prati, meri, analizira a naše korisničke sklonosti i navike su vodič onima kojima smo marketinška meta. Bilo da je reč o političkom ili poslovnom marketingu. Podaci o nama su na raspolaganju, ili će, ako zatreba, biti na raspolaganju i bezbednosnim strukturama, sa svim posledicama koje to podrazumeva.
Gde je dijalog, polilog
Zašto u javnom prostoru, u bilo kojim medijima nema zaista pravog dijaloga – odmerenog, argumentovanog, pristojnog iznošenja različitih mišljenja nego se sve svodi na monolitno izlaganje?
Koliko su priče iz Bezglavog „slika iz života“ ili „crtica iz života“ usamljenika i zašto oni ipak imaju potrebu da nekome nešto saopšte?
U kojoj meri javna sfera utiče na privatnu? Mimo elementarnih egzistencijalnih pitanja i materijalnih činjenica, da li preovlađujuće mišljenje potresa intimnu sferu i u kojoj meri?
U javnom prostoru nema dijaloga upravo zato što je taj prostor, ili ono što je ostalo od njega, prestao da bude mesto rasprave o pitanjima od opšteg značaja, pretvorivši se u poprište sukobljavanja privatnih interesa ili priliku za ogoljeni i razulareni egzibicionizam. Tu nije cilj da se dođe do najboljeg rešenja već da se pobedi u tuči, ako je moguće nokautom, nametnu svoji stavovi, sprovedu sopstveni interesi.
Pitanje je da li javnost i dalje postoji. Ili se javno mnjenje uništeno PR manipulativnim tehinkama.
(Pseudo)javni prostor umnogome oblikuju mediji koji zastupaju i nameću političke i/ili poslovne interese različitih grupa. I sami mediji su preduzeća sa vlastitim poslovnim interesima: postići što veću gledanost, slušanost, praćenost, čitanost a samim tim i prihode od vidljivih i skrivenih reklama. Poslovni interesi samih medija takođe bitno utiču na oblikovanje (pseudo)javnog prostora i čine ga tako histeričnim.
Likovi Bezglavog su zaglavljeni u svojim životima, dakle, u svojoj usamljenosti. Usamljeni su zato što je društvo nemoguće a odnosi među ljudima neostvarivi. Zašto, ipak, imaju potrebu da nekome nešto saopšte? Ne znam. Likovi ostaju bar delimična nepoznanica i samom piscu.
Pokušati da se išta saopšti je sve uzaludniji poduhvat. Sve više i radije govorimo, zapravo blebećemo, a sve manje i nevoljnije slušamo. Kao zarobljenici sopstvenih monologa, ne tražimo sagovornike već slušaoce. Na delu je ono što je Gombrovič zvao silovanjem kroz uho.
(Pseudo)javna sfera je poprište delovanja društvene moći, one moći koja presudno oblikuje društvene procese. Društveni procesi utiču na naše privatne živote, to je neizbežno. I to ne samo u finansijskom, ekološkom, bezbednosnom ili statusnom smislu već i na nivou mišljenja, doživljaja, emocija.
Upravlja se i našim osećanjima ne samo našim mišljenjem. Upravljanje osećanjima je zapravo najvažnije jer su najsnažniji pokretač. Nameću nam se i, po potrebi, proizvode poželjne i nepoželjne emocije, sklonosti i odbojnosti, ljubavi i mržnje, strahovi i očekivanja, žalosti i radosti. Iskusili smo u tekućoj epidemiji kako se lako, i bezobzirno, upravlja strahom.
Nije to novo otkriće. U Kamijevom Strancu Merso biva osuđen više zbog neprikladnih osećanja nego zbog ubistva koje je počinio.
Na jednom suštinskijem nivou, prisetimo se Marksove opaske da društveno biće određuje svest. To je tačno. Uz dodatak da društveno biće određuje i našu podsvest, naše doživljaje, naše emocije. I naše postupke, naravno.
Uloga pisca
Ima li pisac ulogu u kreiranju slike jednog društva o tom društvu? Čini nam se da je estetika u poslednje vreme u trećem planu, a da su u prvom planu dnevna politika i finansije i da su kao takve presudne u vrednovanju i pozicioniranju književnog dela. Zašto smo izgubili kriterijum, i zašto se oni koji „kriterijum“ poznaju uvek nađu u ćošku neke strane kulturnog podliska, ako i tu? Da li centralno mesto u nekom časopisu, ili mnoštvo napisa o nekom književnom delu ne govore upravo suprotno o toj knjizi? Da li je dobroj knjizi potrebna reklama?
Pisac može da predstavi dubinske sile nekog društva. Može da izrazi ono što bi inače ostalo nemo, uobliči ono što bi ostalo neoubličeno. Književnost zalazi ispod površine. Prava je tek kada zaroni. Tu je književnost nezamenjiva. U tome je njena snaga i njena važnost.
Pisac, međutim, ne može da kreira masovnu svest nekog društva. Tu su na delu daleko delotvornije finansijske i političke sile. Svest društva, marketinškim metodama, posredstvom masovnih medija, formiraju vladajući slojevi.
Pisac nema nikakvu moć izuzev moći imaginacije. Druga mu i ne treba. Pokuša li da posegne za političkom moći, propada i kao pisac i kao građanin.
Gubitak književnih kriterijuma je posledica gubitka autonomije književnosti. Svojski se radi na njenom zatiranju. Nasrtaj na književnost, naročito visoku književnost, dolazi iz ekonomske, političke, medijske, akademske i kritičarske sfere. Poslovni interesi izdavača nameću logiku – dobro je sve što može da se proda, a jednostavni proizvodi se prodaju bolje od složenih. Knjiga je knjiga, nema suštinske razlike između splačina kakve voditeljke i dela vrhnunskog majstora reči, izuzev što su splačine isplativije. Političari i političke strukture ne trpe ništa što im izmiče a sve i svakog žele da upotrebe za svoje ciljeve. Upotrebljivi pisci im izlaze u susret. Interes je obostran. Mediji kao mediji, traže s nogu konzumirano, lako svarljivo štivo.
Vazda kalkulantska i kukavička akademska zajednica veoma dobro oseća gde je moć i dodvorava se, nudeći sopstvene usluge. Pridružuje se hajci na književnost koju bi da likvidira utapajući je u neodređeni kulturni proizvod.
Akademska industrija se boji da će, postavi li kriterijume previsoko, ostati bez sirovine za obradu – retka su zaista značajna književna dela. Retki su i tumači koji mogu da se sa takvim delima nose. I akademski pogon, kao i svaki drugi, radi na prosek, uz maksimalnu uštedu misaone energije. Književna kritika je to isto samo još gore.
I onda imamo to što imamo.
(Ne)vidljivost nekog književnog dela ne određuje njegova vrednost već mesto pisca u mehanizmu moći književnog života. Što je bliže moćnicima, bolje će proći. Struktura književnog života je feudalna, sa uspostavljenim vazalskim odnosima. Ko ne želi da služi književnim velmožama, nema čemu da se nada.
Izdavači, sa svoje strane, marketinški oblikuju publiku kakva im treba i promovišu pisce kakvi im odgovaraju.
Živimo u vremenu u kome je sve marketing. Knjiga se reklamira kao i svaka druga roba. Kao deterdžent, higijenski ulošci ili toalet papir se reklamiraju i književni personalities i celebrities.
Mnogi pisci su se pretvorili u sopstvene PR menadžere.
Knjizi, kao umetničkom delu, reklama ne treba, ali je potrebno da na neki način stigne do pravih čitalaca. Broj je nevažan. Važna je estetska prijemčivost.
Kako da to postigne? Ne znam.
Piscu ostaje da ide svojim putem. Da se kloni drumova kojim marširaju književne vojske. I odoleva zovu razbojničkih književnih družina.
Ako je veran sebi, neminovno je usamljen. To nije ništa strašno. Naprotiv, može biti podsticaj.
Ako je veran kakvoj koteriji, ili se okači o kakav trend, biće nagrađen, ali će izgubiti sebe.
To je tako.
Na svakom je da izabere.
