Pjer Burdije
Signalna svetla
Prevod: Milica Pajević
Zavod za udžbenike i nastavna sredststva 1999.
Prestup bez opasnosti
Kult prestupa bez opasnosti koji svodi slobodoumlje na njegovu erotsku dimenziju, vodi do toga da se cinizam učini jednom od lepih umetnosti. Učiniti postmoderni anything goes životnim pravilom, i dozvoliti sebi silmultanu ili sukcesivnu igru na svim poljima, znači omogućiti sebi ,,da se sve ima a ništa ne plati“, da se kritikuje društvo šou-biznisa i da se bude medijska zvezda, da se gaji kult de Sada i poštovanje prema Jovanu Pavlu II, revolucionarno „vjeruju“ i odbrana pravopisa, posvećenje književnika i masakr književnosti (mislim na Femmes /Žene/).
Prekarni radnici
Nezaposlene i prekarne radnike uopšte nije moguće mobilisati zbog toga što je uništena njihova sposobnost da sebe zamisle u budućnosti, sposobnost koja je preduslov svih takozvanih racionalnih ponašanja, počev od ekonomskog računa, ili, u sasvim drugom poretku stvari, od političke organizacije. Paradoksalno, kao što sam pokazao u delu Travail et travailleurs en Algerie (Rad i radnici u Alžiru), mojoj najstarijoj i možda najaktuelnijoj knjizi, da bismo osmislili jedan revolucionarni projekat, odnosno jednu razumnu ambiciju da se sadašnjost transformiše prema projektovanoj budućnosti, potrebno je imati minimum uticaja na sadašnjost. Za razliku od pod-proletera, proleter ima taj minimum stvarnih garancija, sigurnosti, koji je neophodan da bi se mogla pojmiti ambicija da se menja sadašnjost u funkciji predviđene budućnosti. Međutim, uzgred budi rečeno, proleter je i neko ko još uvek ima šta da brani, šta da izgubi – svoj posao, iako iscrpljujući i loše plaćen – i u osnovi velikog dela njegovih ponašanja, koja su ponekad opisana kao preterano oprezna, ili čak konzervativna, nalazi se strah da ne padne još niže, da se ne vrati u pod-proletarijat.
Kada nezaposlenost, kao danas u mnogim evropskim zemljama, dostiže veoma visoke stope i kada prekaritet pogada veoma značajan deo populacije, radnike, zaposlene u trgovini i u industriji, ali i novinare, nastavnike, studente, posao postaje retka roba, poželjna po bilo koju cenu, koja ostavlja radnike na milost i nemilost poslodavaca a oni, kao što vidimo svakog dana, upotrebljavaju i zloupotrebljavaju vlast koja im je tako data. Konkurenciju za posao prati konkurencija na poslu, koja je opet oblik konkurencije za posao koji treba sačuvati, ponekad po svaku cenu, od ucenjivanja otkazom. Ta konkurencija, koja je ponekad podjednako divlja kao ona u koju su uključena preduzeća, u osnovi je prave borbe svih protiv svih, ona je rušilac svih vrednosti solidarnosti i čovečnosti, i ponekad je neskriveno žestoka. Oni koji se vajkaju nad cinizmom koji je, po njihovom mišljenju, obeležje muškaraca i žena našeg vremena, ne bi trebalo da propuste da ga dovedu u vezu sa ekonomskim i društvenim uslovima koji ga podstiču ili zahtevaju, i koji ga nagraduju.
Nezaposlenost kao pretnja
Praktično uspostavljanje jednog darvinovskog sveta koji nalazi pokretače za pristupanje zadatku ili preduzeću u nesigurnosti, u patnji i u stresu, sigurno ne bi moglo biti tako uspešno da ne nailazi na saučesništvo prekarizovanih habitusa koje proizvode nesigurnost i postojanje – na svim, pa i na najvišim nivoima hijerarhije – jedne rezervne armije radne snage ukroćene prekarizacijom i stalnom pretnjom koju predstavlja nezaposlenost. Krajnji osnov čitavog tog ekonomskog poretka pod znakom pozivanja na slobodu pojedinaca jeste, zapravo, strukturalno nasilje koje vrše nezaposlenost, prekaritet i strah koji uliva pretnja otkazom: uslov za „skladno“ funkcionisanje individualističkog mikro-ekonomskog modela i princip individualne „motivacije“ za rad počivaju, u krajnjoj analizi, u jednom masovnom fenomenu, u postojanju rezervne armije nezaposlenih. Armije koja, između ostalog, i nije armija, јег nezaposlenost izoluje, atomizira, individualizuje, demobiliše i desolidariše.
